Симптоме сам одмах препознала као корону, јер сам лекар, и свих шест дана сам била под терапијом, али ништа ми није помогло. Болели су ме сви мишићи и зглобови и то се јак бол селио по целом телу, изгубила сам осећај мириса и укуса и узела сам да поједем чен белог лука, али никакав укус нисам осетила, што показује да вирус уништава рецепторе везане за мирис и укус. Имала сам бол и печење у очима, као неки коњуктивитис, осећала сам стезање у грудима и општу малаксалост, као да је живот извучен из мене, а имала сам стално и температуре од 37,5 до 38,5 степени Целзијуса, испричала је за “Дневник” докторка која је 13 дана провела у Клиничком центру Војводине, лечећи се од корона вируса, који је био средње тежак.
Тек треће тестирање, после шест дана терапије, показало је да позитивна на корона вирус. Прва два теста су била негативна, а она објашњава да се то дешава великом броју пацијената, јер се тестирају пре него што се развију антитела, односно у почетним фазама болести. То је уједно и велики проблем, оцењује она, јер се људи са тим негативним налазом враћају у породице и на посао, те могу да пренесу инфекцију на друге особе. На трећем тестирању рађен јој је ПЦР тест бриса из носне слузнице, који је показао да је позитивна.
- Ја сам се тада већ јако лоше осећала. Када су ми јавили да сам позитивна, била сам код куће и звала сам хитну помоћ да дође по мене. Имала сам температуру, течне столице, осећала се као да ћу да колабирам и имала сам велику мучнину, коју нисам могла никако да сузбијем. Нисам могла да ходам и хитна помоћ ме је одвезла на Клинику за инфективне болести у Клиничком центру Војводине. Ту ми је констатована обострана упала плућа, више десно. С обзиром на то да сам ја претходних шест дана била под терапијом, антибиотика и витамина, оваква упала плућа говори о томе колико је агресиван вирус – испричала је ова жена.
Тада је смештена у такозвану наранyасту зону, где иду сви којима тек треба да се потврди болест, јер у КЦВ раде поново тестове на ковид и рендгенске снимке. Ту је била сведок непрекидног пријема и доласка новооболелих. Два дана је провела у наранyастој зони, на Клиници за рехабилитацију, одакле је премештена у једну од ковид болница у кругу КЦВ, у Клинику за абдоминалну хирургију. Била је међу првим оболелима од короне који су се усељавали у ову болницу, те ни на креветима још није било постељине. Каже како јој то није сметало, јер је од болова и мучнине легла на ненамештен кревет. Изузетно хвали особље ове Клинике, нарочито медицинске сестре и техничаре, за које каже као су јако спретни, вешти, вредни и увек спремни да помогну пацијентима.
- Сви који смо тада дошли на Клинику за абдоминалну хирургију смо отприлике били у истој фази болести. Пребацивали су нас са Клинике за рехабилитацију у групама од по пет, шест пацијената. Полегали смо по ненамештеним креветима и само смо бринули хоћемо ли имати довољно тоалет папира и воде, али тада је било дозвољено родбини да нам потрепштине донесе до Клинике и преда особљу – присећа се ова докторка.
- Терапија коју смо добијали је одлична и веома скупа. То су антибиотици широког спектра који се дају искључиво интрахоспитално, а дневно смо добијало по шест, седам флаша инфузије са скупим антибиотицима и витаминима. Увели су нам и антикоагуланте, који су такође скупи, за терапију против тромбозе, ињекцијама у надлактицу или стомак. Ми смо сами куповали Ц и Д витамин, цинк, пробиотике и лек за заштиту слузнице желуца. Такође су код упале плућа давали и кортикостероиде, у циљу заштите. То је терапија која дневно по пацијенту кошта од 5.000 до 10.000 динара, у зависности од фазе болести, односно фазе лечења. Нису штедели на пацијентима, а то су заиста велике количине лекова – напомиње ова докторка.
Како објашњава ова докторка, пациијенти у собама се брзо здруже, па свако прича о својој породици и животном путу. Било их је, каже, са свих страна и са различитим причама, а у борби против болести сви су једни другима помагали и делили све што су имали. Са њима се чује и након повратка из болнице, па је тако сазнала да су неки премештени у Војну болницу, где су изузетно задовољни смештајем, исхраном и негом.
- Доктори и сестре су стално у скафандерима, што је јако тешко. Они се јако зноје испод тога, а некад морају да скоче, како би им капљице отпале се наочара. Имају по неколико пари рукавица, те је сестрама тешко да залепе леукопласт, односно да причврсте иглу од инфузије, јер им се леукопласт лепи за рукавице и кида их. Визите су неколико пута дневно, а средњи кадар се јако трудио, неки су тек почели да раде и одмах су бачени у ватру. Кад сам стала на ноге помагала сам им, искључивала инфузије. Некад тек око поноћи почну да дају вечерњу терапију, јер су им пуне руке посла и не постижу све – испричала је ова докторка и напоменула како су и спремачице давале све од себе, иако их је било мало и не могу увек адекватно да одржавају хигијену.
У том периоду сви пацијенти су били фебрилни, крвна слика показује подмуклу инфекцију и упалу плућа, а секрет из носа, столица и урин свима су јарке жуто-наранyасте боје.
- То указује на хемолизу еритроцита, односно пропадање црвених крвних зрнаца. Све је такве боје, ми сви малаксали и можемо једва да одемо до тоалета. Тако јаке тегобе су трајале и наредних шест до седам дана, праћени јаким боловима у стомаку. Добијали смо редовно оброке, али је ретко ко могао да поједе више од неколико залогаја, те се на жалост много хране тада баца. Сваки оброк смо добијали у пластичним паковањима за једнократну употребу, са пластичним прибором за јело – објашњава ова жена.
Половина Клинике за абдоминалну хирургију била је намењена за интезивну негу и терапију и ту су били пацијенти на респираторима и на кисеоничкој терапији, а онда је претворена комплетно у интензивну негу, како би могли да се сместе сви тешки пацијенти. Тада су пацијенти који нису били у стању које захтева интензивну негу распоређени по другим ковид болницама у кругу КЦВ. Наша саговорница се тако нашла на Клиници за урологију, која је такође црвена зона.
- Имала сам прилике да видим како су две жене у соби, које имају око 60 година, изненада добиле шећер који је имао вредности 23 и 24 и одмах су почеле да добијају инсулин, а никада пре нису имале дијабетес. Очигледно је код њих вирус ишао преко јетре и панкреаса и тај дијабетес показује да је компликација вируса и метаболички поремећај. Неки људи су отишли у тешке анемије и то они код којих је болест дуго трајала пре откривања. Много тога у вези са ковидом још увек није откривено. Видела сам и да ноћу неки мушкарци не могу да спавају, имају агонију бежања. Не зна се увек како мозак реагује када дође до пада кесеоника, а некад се дешавају и психијатријски испади агресивности. Све то отежава рад здравственим радницима – присећа се дана у болници ова докторка, која је видела и људе који умиру, иако су добили сву терапију, много људи без свести, много младих међу оболелима и више их је него пролетос, а више је мушкараца међу оболелима.
Са урологије их шаљу на контролу, те ходају до Клинике за инфективне болести, у групама од пет, шест пацијената, а како не могу сви да ходају истом брзином, једни друге сачекују. Тамо им се ради контролни рендген плућа. То јој је био једини “излазак” током боравка у болници, а једва је имала снаге да се поново попне уз степенице.
- Тих дана се јавља све већа жеља за одласком кући, за сопственим купатилом. И 55. рођендан сам дочекала у болници, под инфузијом и било ми је јако тешко. Онда ме је поподне позвао позвао син и рекао да је дипломирао. Тада ми се поново јавила воља за животом. То ми је био велики покретач. Боравак у болници је тежак, уморан си, малаксао, слушаш људе како кашљу. Како болест пролази, враћа се воља за животом, враћа се и апетит и само чекамо доручак, ручак и вечеру. Чудна је та воља за животом. Рекла сам себи да ово морам да преживим – прича наша саговорница.
Као здравствени радник, она оцењује да су њене колеге у болници показале изузетну озбиљност, с обзиром на тежину болести, те је захвална свима који су њој и осталима помогли да стану на своје ноге.
Нашу саговорницу, као и друге пацијенте, из болнице до куће возиле су екипе хитне помоћи, а онда јој следи две недеље изолације и потом контроле. Нада се да ће се брзо опоравити и вратити на посао и својим пацијентима, којима је изабрани лекар, мада је свесна да опоравак неће бити брз, јер је и даље јако малаксала.
Љубица Петровић
