Обично то уради каква институција, држава, град, општина или какво удружење, али нема веће потврде о томе да је неко заиста оставио дубок траг својим делом него ако иза слављења његовог живота стану његови пријатељи и познаници, баш као што се то десило у случају омажа Ивану Ковачу Кицету, правом сомборском апостолу екологије и очувања природе, идејном и практичном творцу Еколошке учионице, смештене у једном од дунавских рукаваца знаном као Мртва Барачка, онкрај Бездана.
Те вечери су се, на својеврсном концерту и присећању на Кицета, у препуном сомборском Народном позоришту окупили његови пријатељи, познаници, речју, сви они које је својом гостопримљивошћу, благородним карактером и исконском мудрошћу човека одавно помиреног са животним турбуленцијама, Ковач људски занавек „упецао“. По природи боем, по умећу ненадмашан риболовац и гастроном, који је Србији, али и окружењу, заједно са својом супругом Сузаном, упорно и пун ентузијазма откривао чари аласке кухиње, домаћин праве институтиције коју је свако доживљавао као своју кућу, Кице је за туризам и пропагирање Сомбора и лепота његовог краја (пре свега чаробног Подунавља) учинио више него све варошке „надлежне институције“ и политичари заједно.
Музика његових пријатеља, које је дочекивао раширених руку, баш као и све остале госте Еколошке, неке од испричаних анегдота које су одреда били белодани доказ о урођеној мудрости прерано преминулог подунавског пандана, по изгледу али и жовијалности планетарно познатог природњака Роберта Беламија, од омажа Ковачу под називом „Е, матори...“ направили су не само подсећање на то о каквом човеку се ради већ пре свега светковину добре енергије, коју је ширио и месецима после свог одласка са Земљиног шара.
Да ништа друго није у животу урадио, сем тога што је од Еколошке учионице направио оазу природе без премца у његовој вољеној Војводини, било би превише за један људски век јер су ту, на обали дунавског остатка, посетиоци, хиљаде њих, од суве Аустралије, преко Далеког истока до снежне Канаде и Аљаске, упијали дражи Панонске равнице, њене воде, ваздуха, њеног бесконачног неба и шума ветра у крошњама староставних топола и врба. Праисконски мир ширила је не само природа тог места већ пре свега њен домаћин, дубоко уроњен у само наизглед лаконску, карактеристично „лалошку“ контемплацију, из које су извирале речи и дивани пуни мудрости неке нововеке академијске перипатетике достојне великих филозофа.
Одмереност и блага реч чак и за оне чији поступци заслуже критику обичног, свакодневног човека с макар трунком моралног компаса, од Кицета су чинили саговорника који је, чак и ћутећи, сваку туђу жуч, љутњу или бес ублажавао, дајући на знање да под капом небеском ионако доста нељудскости и зла постоји да би јој се дозволило да уопште постоји и у Ивановој Еколошкој, чаробном месту подунавског Едена достојног, Утопији на размеђу векова, у којој никада није била важна нација, вера, боја коже или какво друго, у суштини лажно, разврставање, већ само оно добро у сваком од нас.
Милић Миљеновић
