Он очајан чак јој је у неколико наврата, каже ми, купио пар финијих (читај скупљих) хаљина, неколико пари ципела и чизама, све у нади да ће се овај проблем у једном тренутку решити, али... Хаос се, прича ми он, само увећава. Размишљам после, није му лако. Као неко ко се у моду не разуме нимало, сад ето мора с партнерком да саосећа на тему комбиновања боја и крпица. То су ваљда ти мали љубавни компромиси, мислим се ја сасвим сигурна да је и његова партнерка морала да прихвати неке његове „бубице“. Све како би љубав победила, закључујем решена да се вратим својим проблемима и мукама.
Наравно да није тако испало. Нисам још ни села да са собом мало продискутујем о томе који су ми приоритети на дневном реду, односно, шта би од доспелих обавеза ваљало што пре намирити, кад – звони телефон. С друге стране пријатељица сва унезверена. Руку на срце, првих неколико реченица које је изговорила нисам успела баш најбоље да похватам, али сам се онда некако „накачила“ и схватила да је мучи исто што и драгу мог познаника с којим сам раније тог дана разговарала. Ни она, сирота, нема шта да обуче. Након почетне неверице (знам да има крцате ормаре и ципела да би могла пола „ципелохоличарки“ у граду да усрећи), покушала сам некако да је „преко жице“ смирим и вратим у нормалу, подсећајући је на чињеницу да „на лагеру“ има ствари довољно да онако из места и без залета направи бар пет феноменалних комбинација за прилику на којој је требало да се појави. Али – ништа није вредело. Она је остала потпуно очајна и дубоко несрећна, ја без аргумената... На крају је на себе набацала прво што јој се нашло при руци и тако „никаква“ отишла на догађај на који су је позвали...
Да се не лажемо или како Амери воле да кажу - „била сам и ја тамо“, то јест, прошла сам кроз исти пакао. Годинама сам полу луда куповала ствари, гомилала их у гардероберу и онда увек кад би се указала прилика да нешто од тога „прошетам“, ја бих тотал очајна схватила да немам шта да обучем и/или да ми (у најбољем случају) нешто „јако важно“ фали да би одевна комбинација била „како Бог заповеда“. Требало ми је времена да схватим где тачно грешим, пуно се тога „никад обученог“ губило у мом гардероберу, али сам на крају научила лекцију. Скупо сам је платила, али сам о концу једном за сва времена савладала технику одевања уз помоћ које увек и за сваку прилику имам шта да обучем.
Први корак на том путу од хиљаду миља је велико спремање шифоњера, полица, корпи, кутија и свега осталог намењеног складиштењу гардеробе, аксесоара, обуће... Једном кад се све лепо извади на светлост дана, следећи корак је – разврставање. На једној страни одећа и све остало што радо облачимо и носимо, а на другој крпице за које смо неретко заборавили и кад смо их купили. Потом следи анализа материјала, односно, сагледавање који су то комади гардеробе – сукње, панталоне, сакои, хаљине, фармерице, мантили, капути, јакне – које радо облачимо. А онда - „пазл“ илити ређање „пратећег програма“ - торби, кошуља, марама, накита, обуће на издвојене „фаворите“. Тако разврстан „програм“ потом враћамо у гардеробер, на полице и у фијоке. Све уредно, све носиво и све прегледно. Дивота! Што се „вишка“ одеће тиче, ја сам га поделила и поклонила, односно, некога сам – срећна што коначно имам шта да обучем – усрећила. Када је, пак, шопинг у питању - дозвољен је (а понекад и лековит) и „дан после“, тачније, након великог спремања плакара. Уз једну напомену: избегавати исхитрене и импулсивне куповине.
П.С. Ако у гардероберу имате неку финију хаљину или неки други комад одеће, који вам онако на једно ношење баш и не пуни око, савет је да им дате и другу шансу. Сасвим сигурно вас нису тек онако папрено коштали. Није нимало случајно што селебрити даме које, иако купују само најскупље крпице, уз себе увек имају и читаву војску стилиста, који том савршеном кроју и материјалу дају одговарајући тон, то јест, прилагођавају га стилу даме која ће га у радости носити. Другим речима, након што сте поспремале, на ред долази креативна комбинаторика и формирање сопственог стила. А онда - бај, бај лудилу и хистерији на тему „немам шта да обучем“! Диван осећај кад сте увек и за сваку прилику спремне и то без ичије „стручне“ помоћи. А ако се потрудите и то све саме урадите – бонус: уштедећете велике новце на све оне непотребне и вама неодговарајуће крпице које нећете купити. О томе колико коштају услуге стилиста да и не говоримо...
Јасна Будимировић
