Иза излога: О онима којима ништа не смета

Не каже се за џабе да што више имаш, глава више боли.
д
Фото: Дневник/Радивој Хаџић

Таман окупиш пристојну послугу, кад полуди вртлар; фиксираш и тај проблем, кад дадиља се заљубила – тражи нову. На све то треба направити и прави избор керамике за купатило, одлучити се између класичне „честерфилд“ и модерне кожне гарнитуре за салон, опремити кухињу... Кад се све то дотера и наминца, на ред долази нова кућа или стан, па самим тим и нови круг брига. Паралелно са свакодневним изборима – јастог или лосос, јагњећи котлети или бифтек, шампањац или неко фино бело вино... А где је тек мукица око тога шта шопинговати - „ферари“, „масерати“ или можда оба? Одмах затим се набавка згодног авиончића намеће као неодложни приоритет. А где су тек све дестинације које треба обићи, прославе и журке на којима се мора појавити, културни догађаји који се морају „опајати“, колеге и колегинице „виповци“ с којима се мора бити виђен, пожељно и сликан... Па интервјуи, телевизијска гостовања. Јадни људи за приватан живот скоро па да немају никад времена. Огромна је то жртва.

На све то, на њихова је плећа однедавно пала и брига за добробит и будућност планете. На себе су преузели и ту битку – борбу против глобалног загревања, те ових дана један од најбогатијих људи на свету, Бил Гејтс, уместо да с тим својим богатством ужива негде далеко - да чита књиге на неком фином сунцу, ручка неке фине ствари и пије нека фина пића - с екипом најбољих светских научника ради на томе да мало заузда сунце. Мислим, није баш да се игра Бога, али – ето, човек решио да ствари на планети мало дотера и поправи. Није баш најјасније да ли ће се ићи с некаквим мозаиком огледала или ће избор пасти на милионе тона прашине калцијум-карбоната која би (производећи ефекат вулканске ерупције) требало да мало расхлади планету, тек милијарде долара су се завртеле и остаје само да видимо шта ће бити производ.

А док се на једној страни класа која има штошта да изгуби разапиње и бије све те битке за опште добро, на другој страни (не кажем да је у вези или заслугом баш тих најбољих међу нама) се формирала једна сасвим другачија (и знатно бројнија) екипица – класа оних којима ништа не смета и којима је увек добро. Реч је о људима који одавно више немају шта да изгубе, те им је самим тим и све потаман.

Ево, рецимо, ових дана одем на Кванташ не бих ли по повољнијим ценама купила све потребно за ручак. Зима озбиљна, већ се кајем што сам уопште и кренула у набавку тако амбициозно, уместо да сам скокнула до пријатно загрејаног маркета у комшилуку и све позавршавала за час, али шта је ту је. Брзински купујем шаргарепу, лук, зелен, частим се и неком мандарином, размишљам да ли да по тој хладноћи обавим и куповину „хемије“ или да тај посао оставим за неки други (топлији) излет, кад налетим на продавца кромпира, „паркираног“ испред камиона с робом. Логично, јер нема ручка без кромпира, застанем да још и то пазарим, па да бегам. Пошто кромпир, упитам „мог“ продавца, замотаног (примећујем) у бар три слоја нечега налик јакни и с капом навученом да му се очи једва виде; „40 динара кила“, одговара ми и додаје (видевши да се ја као нешто премишљам) „бирај слободно, сваки ваља, ово ти је најбољи кромпир у Србији, бољи нећеш наћи“. „Може за пире кромпир?“, питам у шали и алудирајући на „разноврсну“ понуду по супермаркетима у којима је увозни кромпир по ЕУ стандардима пригодно разврстан и фенси упакован за различите потребе модерних домаћица - једна врста за пире, друга за помфрит, трећа за салату... - „Ма, може за све што ти падне на памет“, одговара ми и додаје неки „да ми се нађе“ кромпирић више. Сад, кад смо се мало „откравили“, питам „јел’ хладно?“. „Није, све је одлично“, одговара ми све с осмехом и додаје: „Шта је мало зиме за мене, ја сам и капитализам зезнуо“. И настави да се (наздрављајући све с флашом воде у једној и флашом ракије у другој руци) смеје тако слатко да нисам могла а да не помислим да можда у томе има и неке истине. Можда овом човеку заиста ни хладноћа, ни капитализам не могу ништа. Има тај свој камион с пуном приколицом кромпира и – шта га брига. Не нервира се (у то сам већ апсолутно сигурна) ни због плочица у купатилу, ни због оних по трговима. Не тиче га се бар колико ни шта је на акцији и који су све „пакети“ овога или онога у понуди.

Слично размишља и његов колега с Рибље пијаце, који сваког дана бар пет пута дневно, било лето или зима, бициклом иде до Темерина и назад. Ни њему није ништа, а на моје питање како издржава читав дан на бициклу по овој зими, он једноставно одговара: „по робу се мора“. А падне и неко пивце кад се врати, додаје насмејан. И њему изгледа добро. Каже ми - „Шта ми фали; здрав сам, ништа ме не боли, мрдам, имам да једем, а и поновио сам се ових дана.“ Купио, чујем у наставку, (скоро па нове) фарке на Најлону за 20 и кожне (једва ношене) чизме за 500 динара...

Размишљам после, нису то баш животи о којима као деца маштамо да ћемо их живети кад порастемо. Далеко од тога. С друге стране, не могу ни да им оспорим тврдњу да су „зезнули капитализам“. Удесили су да, бар колико је било у њиховој моћи, хипер продукција и хипер потрошња раде за њих. Ако ништа друго, на време су схватили разлику између скупих и јефтиних пара и изабрали бољу опцију – одржив модел без превише ломатања и своје парченце (мало, али ипак довољно да не буду на поводцу) слободе...  

Јасна Будимировић

 

EUR/RSD 117.2038
Најновије вести