Уместо географије, географске ширине и дужине на којој неко живи, у свету без граница линија поделе - граница је негде другде. Модерно друштво, размештено у различите орбите, подељено је пре свега по културолошким и културним обрасцима, при чему се две различите орбите (једне позициониране више, а друге ниже; неке мало више лево, а неке пак десно, у једној капсули херметички затворени они „као сав нормалан свет“, у другој „примитивци“) ретко, готово никада не додирују. Тачније, немају (скоро) никакву комуникацију, а евентуални покушај „орбиталног туризма“, то јест, умрежавања и повезивања различитих стварности, се блокира већ у старту. И то ако имате среће. У супротном, ова врста авантуризма може прилично (губитак пријатеља, посла, социјално изопштавање...) да вас кошта.
Тако и ја у својој орбити, свом парчету „нископрофилне“ стварности, гурам како знам и умем. Ево, рецимо, пре неки дан сам (изнервирана дешавањима у тренутку садашњем) искористила прву прилику да се лансирам у прошлост и тамо (на сигурном) полако изнивелишем. У безмало три деценије рикверца сам кренула ни мање, ни више већ у друштву заносне Џулије Робертс и њеног „до последњег даха“ колеге, Ричарда Гира. У преводу – на репертоару кућног биоскопа ми се нашла романтична литература из младости – филм „Згодна жена“ (1990). Занимљиво је то искуство враћања на нешто помало заборављено, а опет у неком тренутку тако битног и важног. Сећам се да је премијерно гледање ове романтичне комедије за мене било невиђено дирљиво; ни сама више не знам шта ми је ономад више пријало – место дешавања: Холивуд, раскошна Yулијина тоалета, сви ти заплети и расплети... Ма, све ми је тада било баш онако суперица. Данима сам у том свом филму, баш као и кад сам нешто касније гледала „Нотинг Хил“, весело лепршала кроз не баш тако раздрагану свакодневницу коју сам живела. Како се то обично каже, по читав дан сам будна сањала и сањарила...
Ово „ново“ гледање једне од најдражих ми љубавних бајки из младости за почетак је резултирало закључком да „Згодна жена“ баш и није тек згодна лимунадица каквом сам је памтила. А не, филм је заправо прилично феминистички оријентисан – Вивијен (Yулија Робертс) без обзира на чињеницу да за живот зарађује као проститутка, тј. „девојка на позив“, свом „послодавцу“ Едварду Луису (Ричард Гир) у кључном тренутку онако у фазону модерних боркиња за женско питање каже – ја бирам с ким и када. Другим речима, нема тих пара, ни угодног живота који јој он нуди због којег би пристала на компромис - одрекла се свог сна и свог права да воли кога она изабере.
Током овог филмског излета у неко друго време ништа мање ми није била занимљива ни прича успешног и пребогатог бизнисмена Едварда. Руку на срце, ономад кад сам гледала филм тешко да сам уопште и обратила пажњу на то чиме се поменути господин бави. Више ме је занимало шта ће Вивијен обући и како ће њих двоје успети да превазиђу све те силне препреке на путу своје љубави. Зато ми је сада тај део приче био још више занимљив. Бизнис којим се Едвард бави - инвеститор који улаже у пропала предузећа како би их одмах потом продао „на парче“ и постао још богатији - у међувремену је стигао и до наших простора. Не мора више због таквих приватизација и таквих успешних да се путује у Холивуд. Што би Вивијен рекла, пословна формула је слична оној код продаје половних (неретко крадених) аутомобила у деловима. Само што је, подвлачи наш господин Успешни, његов бизнис по закону. Звучи познато, зар не? Заправо, сад и она да се „обогатио као на филму“ има више смисла...
Још увек плутајући негде између оног прошлог и овог садашњег; између времена када су људи широм света још увек успевали да, пред све јачим ударима неолибералне пословне политике, сачувају неко мало парче невиности и оптимизма и ове новомиленијумске опште меланхолије и равнодушности, иницијатива групе психолошкиња да преправљају давно написане бајке ме је затекла прилично неспремну. Идеја ми је јасна: сметају им стереотипи о девојци која сва очајна на врху куле чека принца на белом коњу да је избави; да је пољуби и одведе у неки срећнији и лепши свет... Ново време, па нова и – самосталнија и одважнија – девојка која ће радије себи сама да „купи карту“ - да заврши факултет, запосли се и осамостали се – за срећу. Којој не треба тамо неки „даса“; не мора да се уда и постане мајка, како би се осећала оствареном. И то је све онако баш ОК. Њихово време, њихови избори и битке. Само не разумем зашто би због тога сад требало поправљати и преправљати нешто (биле то бајке, називи улица, споменици или нешто пето) што је у данашње време тек сведочанство прошлих времена; друге културе, па и другачијих животних избора. „Згодну жену“ на крају филма јесте спасао принц с кишобраном уместо мача и у црној лимузини од не зна се колико коњских снага, уместо белог коња. И да, изјавио јој је љубав и предложио живот у двоје. И шта, бирати љубав у данашње време није довољно еманциповано?
За оне, пак, којима се овакав сценарио не свиђа, предлог је да покушају да напишу неку своју бајку. Рециклирање ипак више пристаје уз пластичне кесе и амбалажу; дело које је неко написао, снимио, компоновао заслужује, ипак, мало више поштовања.
Јасна Будимировић
