То је основно оруђе за орање и по конструкцији је најсавршеније у односу на рало и плужицу или вргањ, а чине га даска за превртање земљишта, несиметричан раоник који је оштар само на страни, и то на десној, на којој се налази даска, цртало, две посебне ручице и колечке. Користи се како би се преврнула земља, а истовремено закопа коров и остаци усева који временом иструну, а при провлачењу плуга кроз земљу се стварају дугачки ровови плодног земљишта - бразде.
Музејски саветник у Музеју Војводине и дипломирани инжињер пољопривреде Филип Форкапић, који је задужен за Музејски комплекс Кулпин истиче да, кад се говори о пољопривреди, међу привим оруђима која падну на памет је управо плуг.
- Претходник савременог плуга био је дрвени, код нас познат као ралица – каже Форкапић. - Први плугови су били дрвени, и израђивали су их сеоске занатлије или земљорадници вешти у обради дрвета. Били су основно оруђе за орање у Војводини и у које је било потребно упрегнути већи броја коња или волова.
Услед развоја индустрије, односно металургије, дрвени делови су постепено замењивани гвозденим, чиме је настао, комбиновани, дрвено-гвоздени или полугвоздени плуг. - Код њега су дрвени само гредељ и првобитно ручице, док су сви остали делови од метала - објашњава Форкапић. - У то време појвили су се и такозвани ковачки плугови. Они су имали дрвени гредељ и гвоздену главу или козлац, коју су израђивали сеоски ковачи или су је земљорадници куповали као готов фабрички производ, а затим би га ковачи само поставили на гредељ који су правили колари.
Према Форкапићевим речима дрвено-гвоздени плуг се у Војводини појавио у првој половини 19. века, коришћен је све до Првог светског рата, када га је заменио гвоздени плуг, који се појавио, пре свега, као резултат немачке репарације Краљевини Југославији. Поред тога, и аграрна политика државе је утицала на свест пољопривредника као и на подстицање бржег увођења фабричких плугова. У наредних десетак година полугвоздени плуг се све мање употребљавао, мада се у сиромашнијим крајевима задржао све до Другог светског рата. Тридесете године 20. века се сматрају „златним периодом” гвоздених плугова у Војводини, а употребљавали су се све док пољопривредници нису почели куповати тракторе и замењивати их модернијим оруђем.
- Један од плугова који се налази у збирци Музејског комплекса Кулпин је и једнобраздни запрежни дрвено-гвоздени плуг, с почетка 20. века произвођача „Полих и Варга” из Куле, а посетиоци га могу видети у оквиру сталне поствке смештеној у павиљону 2 или згради некадашње коњушнице, ковачнице и машинске радионице - каже Форкапић. – То оруђе припада чувеном такозваном кулском плугу којег карактерише прецизност у изради и обради квалитетних материјала, попут челика који је најчешће потицао из немачких челичана, као и једноставност и лакоћа у руковању. Он заправо, представља копију модела које је производила надалеко чувена немачке фабрика плугова „Гебрудер Еберхардт”.
Тај плуг је недавно био приказан на пољопривредном сајму у Новом Саду, на изложби „Корак до века” и изазвао је велику пажњу посетилаца, нарочито старих Куљана, пољопривредника, који су се са сетом и носталгијом подсетили на некадашњу фабрику плугова „Полих и Варга”, надалеко познату и ван граница тадашње Краљевине Југославије, а која се налазила на улазу у Кулу, из правца Оyака, са десне стране, код железничке станице. Некадашња управна зграда, са радионицама и магацином и даље постоји. Објекти су више пута мењали власника и намену, а данас је тамо седиште Земљорадничке задруге „Куљанка”.
Фабрика „Полих и Варга”, стицајем нових историјских околности и тадашњом државном политиком, доживела је исту судбину као и многи индустријски погони и читаве фабрике, које су из Војводине, пресељавани у неразвијене крајеве новонастале државе Југославије, па чак и у Албанију. Машине, постројења и опрема су током септембра и октобра 1947. године из творнице „Полих и Варга” у Кули пренети у Лесковац, у Фабрику плугова, пољопривредних справа и алата „Пролетер”, са циљем поновног покретања производње. Са њима је отишло и неколико мајстора. Тако је војвођанска фабрика спојена са лесковачком, чиме су јој удвостручени производни капацитети, што је омогућило да пољопривредницима понуди више машина, оруђа, справа и алата. Међутим, мајстори су се убрзо вратили у Кулу, док су машине завршиле на отпаду секундарних сировина, као старо гвожђе.
Силвиа Ковач
