Међутим, ма колико је тај пут од куће до вртића био кратак, заправо је био довољно дугачак за све што је Леин мали мозак (који је, како је Мама стално говорила, касније порастао и наставио да расте) тада могао да смисли. На пример, сећам се да је једном успут појела своје розо „лабело” с (одвратним) укусом руже, због чега више никад такво није користила. Пролазећи поред свега неколико кућа, увек је завиривала у туђа дворишта и туђе просторије кроз прозоре на којима су ролетне биле подигнуте, јер све ју је занимало: како њене комшије живе, шта раде док она мора да иде у вртић, како су уредили свој простор, које цвеће им прво процвета и слично.
Него, да се вратим на причу о вртићу... Леа је „приступила” тим редовима са три и по године и „иступила” са шест и по, с тим да је у први разред заправо кренула са генерацијом старијом од себе (на предлог педагога да ради тест за полазак у основну, јер би, како су тврдили, Леа изгустирала вртић и постало би јој досадно, уместо да – као врло напредно дете – крене у први разред, кад већ има прилику).
Зграда вртића личи на богату швапску кућу, с бројним огромним прозорима, масовном дрвеном ајнфорт капијом и пространим двориштем унутар парцеле, чије су ивице биле комшијски зидови и дрвореди као граница са баштом до које се стиже из паралелне улице. Сећам се дугачког ходника који је имао гомилу врата – до трпезарије, учионица, тоалета... Сад ми се чини да је, тако све огромно, с високим плафонима и у тамној дрвенарији можда мало подсећало на Хогвортс из Харија Потера. (На једној приредби је Леа имала и чаробни штапић, мада је била мала вила, а не чаробњак.)
Добро се сећам и ћошкова, оних казнених, јер ако дете није морало бар једном да заврши у неком од углова просторије пошто је урадило нешто што није требало, па као да није ишло у вртић! Знам да је до таквих ситуација долазило углавном услед „свађе” са једном вршњакињом која је била хиперактивна и врло љубоморна што се Леа у вртићу не игра само с њом, што је водило до... па, ко зна каквог кошкања, али се знало да би потом два ћошка била заузета...
У вртићу је Леа имала и момка – Оскара. Та веза се огледала у томе да је она њему поклањала цртеже (тачно се сећам једног где су њих двоје били једни од клизачких парова на Олимпијским играма; Леа је носила пресладак шарени костим, а Оскар је био у нешто сведенијем, али упареном с њеним), а он би њу „чувао” од чега год је као требало да је чува...
Једино што Леа није волела у вртићу била је ужина која је подразумевала – мед! Како ми никад тај пчелињи производ није одговарао (изазива ми мучнину и само на мирис, једноставно га не волем), Леа је имала обичај да остане гладна кад би се на металној тацни пред њом нашло парче хлеба с маргарином и медом. А све остало – сир, пекмез, салама – долазило је у обзир, нарочито ако би остале неке репете, ајао! Такође, увек се више радовала шољи млека него чаја, али ту није много извољевала.
У вртићу је Леа освојила и прву награду у животу – збирку песама за изванредан цртеж под називом „Дрво”. Е сад... Кад бисте видели како је то Леино дрво изгледало, вероватно вам не би било баш најјасније чему награда – будући да је нацртала дугачку вазу са гомилом шарених љубичица, али која је обојена у браон, па зато изгледа као дрво, док около има птичица, облачића и шта све већ – али педагози су објаснили како је Леа „повезала да цвеће на гранама узима воду из земље” и да је зато награда отишла (и) у њене руке. Тад је носила сведени комплетић, беле хулахопке и црне лаковане сандале, имала је кратку косу (као последица вашки које нису избијале из вртића) и киселу фацу јер је напољу било баш топло.
Леа Радловачки
