Рођен је у Степановићеву код Новог Сада 1950. године. Основну школу је завршио у родном месту, гимназију у Новом Саду, где је и дипломирао јужнословенске језике на Филозофском факултету. У Дневнику се запослио 1975. године, где се најпре радио у Новосадској хроници. Ускоро је постао политички новинар и пратио је друштвено-политички систем земље и рад Савеза комуниста Југославије. Неверицу и подрозење је изазивало његово презиме. Иако у то време није било популарно, а он је суверено, у шали, говорио да је „једини Четник који легално може да улази у ЦК СКЈ“. Добио је први, тек установљену, Годишњу награду Дневника 1985. године, а његови коментари и ставови су преношени у свим тадашњим југословенским листовима. У време када је Дневник хватао корак с водећим југословенским медијским простором, када је достизао тираж од преко 100.000 примерака празником, суботом и недељом (просечни продати тираж је 1986. године износио 66.000 примерака), Богдан Четник је био један од најцитиранијих и најутицајнијих новинара. Изазивао је интересовање у новинарским, па и политичким круговима, на многобројним партијским и политичким скуповима, а његово мишљење су пажљиво слушала најзначајнија новинарска имена тог времена.
Није био новинарски и партијски послушник. Због својих ставова био је предмет расправе у југословенском и српском, али и војвођанском партијском врху. Био је, како се тада говорило, на линији важећег друштвеног и политичког система. Његово бритко перо засметало је многима. У време Антибирократске револуције у Војводини, 1988. године, био је, поред политичког врха Покрајине, први на удару покрета који је захтевао и после и успео да оствари идеју „Србијо из три дела, бићеш опет цела!“. Остао је до краја новинарског века доследан својим ставовима. Иако је у јавности добио етикету „аутономаша“ није се приволео ни једној страни и није оправдавао цепање „Југе“ на националној основи, поготову сепаратистичке потезе и ратне сукобе.
У Дневнику смо га звали Боба, а још чешће Четник. Био је омиљен колега и друг. Помогао је коме год је могао, а био је омиљен и у ширим оквирима, посебно на путовањима и политичким скуповима. Био је ожењен лекарком др Радмилом Четник, рођеном Томашић, а иза њих су остала два сина Никола и Гојко. Биће сахрањен, по својој жељи, поред супруге, на гробљу у родном Степановићеву.
