Он им је набрајао имена Срба – високорангираних официра у Хабзбуршкој армији, па и Стефана Јовића из Старог Бечеја, пензионисаног генерал-мајора и барона од Сигенберга. С обзиром на то да је био познат готово само у редовима граничара, али не и у свим крајевима царевине, већина се, ипак, определила за његовог нешто млађег колегу, пуковника Стевана Шупљикца из Огулинске регименте.
Тако је племић Јовић остао заборављен и познат пре свега по својој супрузи Еуфемији, чија импозантна задужбина и данас доминира главним бечејским тргом, а била је уз то и велика добротворка те сав свој знатан иметак оставила месној православној црквеној општини и основала фонд за образовање сиромашне талентоване српске деце. Сасвим незаслужено, јер је имао дугу и беспрекорну победничку милитарну каријеру.
Рођен као најстарији син барона Теодора и Настасије Јовић 1776, определио се за војну академију и после завршетка постао официр у лакој коњици, хусарима. Још као кадет одликован је златном медаљом за храброст јер је током рата против Наполеонове непобедиве армаде, само с једним водом напао читав ескадрон француских кирасира, оклопљених коњаника, и успео да ослободи свог заробљеног команданта, мада је током битке и сам тешко рањен, погођен с три метка. („Случај комедијант” је уредио да су му, пола века касније, баш одавно зацељене ране спасле и продужиле живот.)
Царевина је знала да то цени, у служби је веома брзо напредовао, захваљујући пре свега томе што је био вешт стратег и заповедник, чија се не пориче па је већ у 25. години имао чин мајор, када се оженио „добром приликом“, три године млађом ћерком Ђорђа Јанковића, капетана Потиског крунског диштрикта, са седиштем у Старом Бечеју. Нису касније имали порода, а пошто је потекла из веома богате фамилије, Еуфемија није желела да се сели из родитељске атрактивне спратне палате па чак ни док јој је супруг био распоређен у Петроварадинску регименту.
Бечејци онога времена ваљда су му били захвални што је спасао град још већих разарања. Наиме, ослобођени разбојници српске и мађарске националности, не марећи нимало за револуционарне и слободарске идеале који су кружили Старим континентом у пролеће 1848, кренули су да нападају јеврејске домове, али и куће појединих чиновника и добростојећих трговаца, не марећи коме народу припадају, отимајући све што је вредно, па су их потом тако темељно опељешене и палили. Мада већ у пензији, у 72. години енергични Јовић је окупио одред војника, 30. априла опколио варош и експресно похапсио разуларене пљачкаше.
Међутим, у тим политички хаотичним временима,није било официрима лако да се одлуче хоће ли остати верни заклетви датој цару, приступити војсци новоформиране побуњеничке мађарске владе Лајоша Бачањија или штабу Српског народног покрета у Карловцима. Из ко зна којих разлога, Јовић је сматрао да су му од монарха Фердинанда ипак ближи Пешта и устаници Лајоша Кошута. Он је стално понављао да заправо није против Беча (који је и онако далеко), већ му је једини циљ био да се избегне крвопролиће мађарског и српског становништва на његовом терену. Међутим, када су наредне године руске трупе угушиле устанак у Угарској, морао је генерал Јовић да одговора за фатално погрешан избор стране у свом последњем рату.
Због предаје Осјечке тврђаве мађарској војсци изведен је пред Војни суд Аустрије и првобитно осуђен на смрт вешањем, али му је због заслуга за двор и херојстава исказаних још у младости, казна замењена с 20 година тешке робије. Издржао је пуних 11 у казаматима Оломоуца, тадашњег најозлоглашенијег затвора државе Хабзбурга (данас је на територији Словачке), а онда, због лошег здравственог стања и већ у дубокој старости, ипак ослобођен. Вратио се у Стари Бечеј тешко оболео и убрзо преминуо у 84. години.
Првобитно је покопан у породичној гробници Јовића на градском Православном гробљу, а када је наредне године и супруга умрла и сахрањена у тек саграђеној капели, ковчег с његовим посмртним остацима ту је пренет и положен у крипти.
Властимир Јанков
потписи испод фотки:
1. Задужбина и данас доминира центром Бечеја
2. Племићки грб барона од Сигенберга
3. Портрет баронице и добротворке Еуфемије
4. Капела у којој почива брачни пар Јовић
