Нинине мустре: Кукичање

Када се минус напољу устали, ништа не може да ми загреје ноге као топле вунене чарапе. Ем су топле, па ме чим их навучем на стопала обузме познати осећај топлине, ем су мекане,

па кад у њима табанам по кући, као да ходам по топлим, меким облацима. Одавно нема бака које су их плеле за нас децу. Сад их купујемо од жена које их продају у планинским центрима или на пијацама. Али ме и даље те чарапе греју и споља и изнутра и пружају осећај неке тихе сигурности и спокоја. Ваљда зато што ме је мама учила да кад је на ногама топло, целом је телу добро.

Има ту још нечега. Подсећају ме те чарапе на разне одевне предмете, капе, рукавице, шалове и џемпере који су петљу по петљу, кукицу по кукицу настајале у спретним рукама. Знала сам да дуго зурим у клупко које поскакује, прсте који се у необичном ритму мрдају, и комад готовог материјала како се мигољи и расте. Чим сам стасала да могу и сама да пробам ту чудновату и умирујућу активност, научила сам и да хеклам (кукичам) и да штрикам. Тако су настајали моји први ручни радови, дугачки, неугледни шалови који су се теглили по кући, а и по мени, поносној и радосној, више него да сам их у најскупљој продавници купила, јер, сама сам их направила. Годинама се не бих сетила те радосне активности, па кад је се сетим, прионем на посао и већ код првих петљи осетим огромно задовољство. Касније сам се упознала са неким научним истраживањима у којима се тврди да ручни радови помажу код многих здравствених тегоба и да имају позитиван утицај на ментално здравље. Не бих знала касти да ли је то стварно тако, али знам да постоје арт-терапије у којима се управо ручно израђивање одређених предмета користи у терапеутске сврхе. И знам да је мени хеклање или кукичање било од велике помоћи у неким тренуцима мојих недаћа, рецимо током оних страшних деведесетих, или касније када сам остала без посла... Било је тада тешко отићи на нечији рођендан. Није се имало за поклоне. Међутим, уместо да кукам, ја бих почела да кукичам. Увек би се ту негде нашло неко клупко одавно заборављеног конца или вунице, упослила бих своју кукицу и настајале би торбице, дечије капице, шеширићи, украсни цветићи, чак и накит или торбица за мобилни од светлуцавог конца.

Једном сам кумици направила златну дијадему и баш јој се свидела. Данас знам да је од изузетне важности и то од каквог је материјала израђен тај конац, али некада ми је било довољно да узмем било какав и да направим нешто лепо, корисно, јединствено и одређеној особи посебно намењено. Док бих хеклала, понеку бих петљу посебно посветила у мислима. Изговарала бих у себи: „Срећа, радост, здравље, благостање, мудрост, смех, разиграност, успех, снага...“ шта год да ми је падало на памет, а за шта сам веровала да би особи којој је намењен будући поклон, добро дошло. Иако никада нисам питала како се неко осећао док је носио мој ручно рађени поклон, дубоко сам уверена да се енергија коју бих уткала у тај рад преносила на оног ко га је носио. Не знам да ли су они били срећни, али ја јесам. И то је нешто. Ти су ме поклони посебно испуњавали док сам их даривала, јер у њих је уткано нешто само моје, нешто дубоко, искрено и вредно, вредније од било чега што би се новцем могло купити. Нисам научила неке много компликоване мустре, јер и једноставне могу да послуже. Зато и вама препоручујем да се уместо кукања, латите кукичања.  

Нина Мартиновић Армбрустер
ninamartinovic.com
 

EUR/RSD 119.0355
Најновије вести