Потом су представници удружења представништва Републике Српске и покрајинског Фонда за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима положили венце страдалим и несталим Крајишницима на споменик „Крајишка суза”.
Поред представника Удружења, венце су положили и директор Фонда за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима Душко Ћутило и сарадник за културу Представништва Републике Српске у Србији Борислав Максимовић.
– Данас смо овде да одамо почаст нашим Крајишницима, погинулим 1995. године, и да пошаљемо поруку да Република Српска није заборавила своје људе. Докле год је Републике Српске живеће и сећање на њих – истакао је Борислав Максимовић и додао да инсистирају и на правосудној одговорност за злочине над цивилима који су се десили у том периоду.
Од 28. јула до 10. октобра 1995. године страдао је српски народ у општинама Гламоч, Грахово, Дрвар, Бос. Петровац, Рипач (Бихаћ), Купрес, Јајце, Кључ, Сански Мост, Крупа на Врбасу, Србобран (Доњи Вакуф), Шипово и Мркоњић Град). Према расположивим подацима, у том периоду је протерано 120.000 Срба. Председница Савеза крајишких удружења Ранка Срдић Милић рекла је да се у тим крајевима и данас тешко живи.
– То је већином повратничко становништво, старија популација, људи су се примакли свом огњишту, да ту скончају. Има нешто младости која се није најбоље снашла у већим срединама, па су се вратили тамо – објаснила је Ранка Срдић Милић. – То је ничија брига. Не припада ни Републици Српској, не припада ни Хрватској, ни Србији. Стиже помоћ, али то све није довољно. Исказана је добра воља, али народ се ослонио на властите снаге. Баве се шумарством, пољопривредом, сналази се како ко зна и уме, али треба много улагања да би се функционисало, иако се стање тамо никад неће вратити на оно предратно.
Ранка Срдић Милић, председница Савеза крајишких удружења који је и организовао скуп, рекла је да су, након што је наша држава прошле године дала легитимитет датуму обележавања страдалих Срба одласком председника Србије у Дрвар, они одлучили да сваке године 13. септембра у овом храму одају помен настрадалима. Истакла је да их и Бог и род дуже да се сећају злочина над српским народом.
– Ко ће ако нећемо ми, потомци? То су све наши сродници, а претрпели смо и сви ми. И ми смо сведоци разарања и материјалног поништавања покретне и непокретне имовине. А да нам се то не би поновило, морамо да одајемо дужно поштовање онима који су дали животе за нашу слободу – истакла је Ранка Срдинић Милић и додала да је, према званичним подацима, у 13 западнокрајишких општина које су 1995. године припадале Републици Српској, страдало 1644 Срба.
– Биле су направљене масовне гробнице, а најпознатија у Мркоњић граду, у којој је била 181 жртва. Било је и мањих и већих гробница и на другим местима – објаснила је председница Савеза крајишких удружења. – Ту су страдали цивили једнако као и војници, припадници МУП-а, жене и деца, немоћни и старци. Напале су их четири удружене формације - регуларна војска Хрватске, Армија БиХ, Хрватско вијеће одбране уз подршку НАТО. Четири стране света, а мој народ голорук, с вољом и убеђењима да му је загарантована сигурност, тако да смо имали жртве и губитке. Мој народ је обездомљен, али најтеже је то што му је понос срушен. Треба доста времена и генерација да се то преболи.
В. Бијелић
