Због тога је разрађен резервни план, унапређен претходним искуством, неминован, посебно за најмлађе ђаке и њихове родитеље, који треба да размишљају не само о набавци уџбеника и школског прибора већ и о дигиталним алатима.
Ситуација где је више чланова породице морало да користи заједничке дигиталне уређаје била је такорећи уобичајена.
– Мајка седмочлане породице у којој је било чак петоро ђака молила ме је за стрпљење јер је било немогуће организовати школовање уз два мобилна телефона и један таблет и ТВ – каже учитељица Дијана Коцкаревић.
Испит дигиталне спремности
У марту су се и просветни радници нашли пред испитом дигиталне спремности. Према речима саговорница, већ првог дана ванредног стања, када су од ресорног министарства добијене инструкције за формирање другачијег вида наставе, први који им се нашао при руци био је Образовно-културни центар, понудивши један део свог акредитованог онлајн семинара.
– Уз њихову бесплатну помоћ, корак по корак, могли смо проверити како се отвара Гугл учионица. С друге стране, „Анбокс” је прве две недеље свакодневно, од 21 до 23 часа, а касније једном седмично, пружао сву могућу подршку за онлајн вођење наставе, нудио разне апликације којима се може проверити знање и учити, позивао еминентне стручњаке и тражио да предложимо теме које су нам важне – каже задовољно Васиљевићева.
– Не треба пренебрегнути ни чињеницу да опцију одложеног гледања програма немају сви – додаје учитељица Вера Васиљевић Горечан. – Из анкете коју сам током ванредног стања направила за своје одељење сазнала сам да четворо деце нема никакав уређај, док остали углавном користе родитељске мобилне телефоне јер су још мали да би паметно користили свој. Од 25 ученика, само један дечак имао је свој гмаил налог, а маме и тате који су уступали своје пословне имејл адресе убрзо су схватили да је то грешка. С друге стране, поставља се питање кршимо ли закон или не уколико малолетном детету отворимо такав налог.
Проблем су били и мобилни телефони без намештене ћириличне тастатуре, која је потребна да би се урадили одређени задаци из српског језика у нижим разредима, затим нестабилна интернет веза, техничка писменост...
– Родитељима је најтеже пало несналажење у онлајн окружењу, па отуд толики негативни коментари – примећује Коцкаревићева. – Због тога ће нам сада бити још теже да их убедимо у добре стране наставе на даљину, која посебно лежи интровертној деци. Није била реткост да од стидљивог и повученог ученика, који у школи није могао да искаже своје потенцијале, добијем фантастичне радове, за које одговорно тврдим да су самостално урађени.
То се пак не може рећи за класичну проверу знања какву представљају контролни задаци, што је задавало главобољу приликом оцењивања.
– Неки учитељи би задатке из контролног, који је у 6 сати било потребно заказати, поставили на Гугл учионицу, а затим очекивали да их ђаци пошаљу назад. Да ли су их током 45 минута решавали сами или уз нечију помоћ, није се могло проверити. У том погледу, много бољи начин не само провере знања већ и учења јесу квизови. Чим их ураде, деца виде резултате, а могу их одиграти и неколико пута или уз два-три покушаја исправити нетачне одговоре. Ми, опет, имамо могућност праћења сваког њиховог корака, што показује успон односно вољу и жељу ученика, јер ће се неки задовољити постигнутим резултатом, а неки бити мотивисани да ураде тест без грешке. Бодовне ранг-листе подстичу их да се међусобно такмиче. Када се квиз кодира, одиграм га прво ја, па кажем: „Ко престигне учитељицу, тај добија награду” – додаје Васиљевићева.
– Ја сам заговорник гејмификације учења, која је код нас у повоју – каже учитељица Дијана Коцкаревић, која је, кад су се њени ђаци ужелели школе, осмислила виртуелну игру, попут популарног „Есцапе роом-а”, сместивши радњу и задатке у фотографије њима познатих школских просторија. – Иако га ове године нећу предавати јер моји ђаци крећу у четврти разред, сматрам да је предмет Дигитални свет добра новина. Одељење којем предајем већ је имало додира са технологијом определивши се за изборни предмет Од играчке до рачунара.
С. Милачић
