Међу онима који каже да није то никаква југоносталгија већ сећање на безбрижне дане младих људи је и Горан Демић из Бачке Паланке. Сада се приближио педесетој, а као момчић са тек који месец више од 14 година отишао је на своју прву омладинску радну акцију и то радећи на пошумљавању голети.
- На Копаоник, за време распуста, а тамо смо радили, али смо смештај имали у Брусу у згради тамошње школе, те 1984. године дошле су две омладинске радне бригаде - сећа се Демић. - Нас деветоро радили смо у саставу мешовите бригаде коју су осим нас чинили акцијаши из Крушевца и неког македонског места. Другу бригаду чинили су омладинци из Доњег Михољца, а укупно нас је било 60-так док је просек старости био 14-15 година. Садили смо четинаре, а сећам се да је сваки од нас имао дневну норму од 120 младих садница смрче и белог бора који је требао да засади. Прво будаком исечеш траву 60 са 40 сантиметара, после вадиш земљи и камење, па садић, затрпаваш, заливаш... Ништа нам тада није било тешко мада су многи од нас први пут у животу радили озбиљније физичке послове.
Демић каже да су на Копаонику боравили 30-так дана, сваки дан су из Бруса путовали око сат, па и дуже некада, до трасе.
- Сећам се да је војска тада пробијала пут, а ако падне киша, па се аутобус загаливи сви су гурали - каже бивши акцијаш. - Храна је била солидна, нико се није бунио, а понекада смо знали отићи до Бруса, па купити нешто. Доручковали и вечерали смо у школи, а ручак смо добијали на траси, војничка храна, а имали смо униформе као млади горани. Сећам се да смо обично ручали на неким клупама које су остале после затварања неког рудника. Памтим да смо кући родитељима и родбини писали писма и добијали одговоре, јер тада није било мобилних телефона, а тамо су и фиксни тада били реткост. И ништа нам није фалило. Са трасе смо видели Панчићев врх, радило смо дневно по осам сати, а интересантноје да касније никада нисам видео шуму коју сам, између осталих, и ја садио. Чак не знам ни да ли се шума примила, да ли је барем делом остала, или је можда посечена... Воду смо пили из планинског потока, а први пут у животу сам јео шумске јагоде, боровнице и никада ми нису биле слађе.
Идуће, односно 1985. године, Демић, са 30-так бригадира из Бачке Паланке, а укупно је било 17 бригада, учествовао и на Омладинској радној акцији „Сава” у Загребу. Сећа се да се насеље звало „Седам секретара СКОЈ-а”, а да је касније у том насељу снимљен филм „Срећа појединца - успех колектива”. Каже да овде посао није био ни сличан ономе на Копаонику, јер су у Загребу углавном радили на чишћењу дворита фабрике „Франк”.
- Када смо се враћали са Копаоника сели смо у воз у Крушевцу до Новог Сада - прича добро упамћен детаљ Горан. - Пошто је воз каснио нама је у Новом Саду побегао аутобус за Паланку. Спавали смо на клупама у парку, а замислите да данас деца спавају на клупама у великом граду као што је Нови Сад. Није било телефона у то доба да се јавимо родитељима, а понестало је и пара. Вођа пута, нешто старији од нас, скупио је нешто новца и купио нам за доручак кремпите и лубенице, јер у то доба ноћи само је то могао да нађе. После се испоставило да немамо пара за аутобуске карте. Стајали смо пред вратима аутобуса и чекали, а добри људи су нам платили карте и вратили се кућама. Једино путовање кога ћу се сећати целога живота.
- Бригаде су биле из целе тадашње Југославије, а једну су чинили омладинци, деца наших радника у иностранству, односно гајстарбајтера - присећа се Демић. - Имали смо рад у разним секцијама, а и данас памтић да су нам компјутери били хит и мислим да је био домаћи и да се звао „Орион”. Биле су спортдска, културна и секција за електротехнику, а тада смо се такмичили у игрању брекденса и ја сам се поносио што сам освојио друго место. Вероватно и данас има деце која не могу да оду на море или планине. Знам да се ни тада економски друштву није исплатио рад омладинских радних бригада, али већина нас је стекла радне навике, упознала своје могућности, а од тада ме никада није било срамота да радим све оно што ми може донети зараду за џепарац или неке своје потребе и прохтеве. Данас акције, најчешће од пар сати, што није оно право, праве оне организације које кажу да нису владине, или политичке странке, а има деце која би ишла на акције, али не преко политике.
Милош Суџум
