Испуњењем услова за остваривање права на пензију, они неретко имају недоумице око тога који је најбољи начин да своја права остваре у свим државама у којима су радили. Поједини осигураници одлучују се да захтев пошаљу поштом оној држави у којој имају највише стажа или из које очекују најповољнији износ пензије, а има и случајева да се при подношењу захтева у иностранству не „пријави” стаж навршен у Србији, вероватно због погрешног очекивања да би српска пензија могла неповољно да утиче на инострану.
Овом приликом покушаћемо да помогнемо осигураницима који су остварили стаж у некој од 31. државе са којима Република Србија има закључен споразум о социјалном осигурању, док ће они који су радили у држави са којом споразум није закључен морати помоћ да потраже непосредно од носиоца осигурања у тој држави.
Пре свега, важно је нагласити да се захтев за пензију подноси искључиво у држави у којој осигураник има пребивалиште, односно да није потребно подносити појединачне захтеве за остваривање права у Србији и у другим земљама. Уколико осигураник има пребивалиште у држави са којом Република Србија нема закључен споразум, захтев се може послати путем поште носиоцу осигурања у држави у којој осигураник има навршен стаж, по избору. Циљ међународних споразума о социјалном осигурању јесте управо то да се олакша остваривање права и умање трошкови осигураницима. Захтев поднет у једној држави, сматра се захтевом за пензију у свим државама у којима осигураник има стаж. Да би се поступак несметано спровео у складу са овим правилом, важно је да подносилац захтева наведе све државе у којима је радио и да уз захтев приложи одговарајуће доказе о стажу. Уколико се доказима о стажу не располаже, потребно је у захтеву што прецизније навести послодавце и тачна места и периоде рада.
Наравно, ово се односи на запослење, али и на обављање самосталне делатности или на било који други рад који је према правним прописима поједине државе предвиђен као обавезно пензијско осигурање. Уколико осигураник није сигуран да ли је по основу свог рада био у пензијском осигурању, сугерише се да у захтеву такав период наведе, а у поступку ће се проверити да ли у иностранству постоји стаж по основу кога може да се оствари право на пензију.
Пензије и остала права остварена у Србији исплаћују се у 27 земаља света (не рачунајући бивше југословенске републике). Према подацима за 2020. годину ,од укупно 13.255 корисника, више од половине живи у Немачкој - 8.110 корисника, следе Аустрија са 2.270 корисника, Мађарска са 944 корисника, у Шведској је 298 корисника, у Француској 251, у Швајцарској 211, у Чешкој 142, у САД 134 корисника...У Бразил и Грчку шаље се по једна пензија, у Мексико две, Нови Зеланд пет, у Турску шест...Током 2020. године, по овом основу је трансферисано више од 1,557 милијарди динара, а ове принадлежности исплаћују се тромесечно, због високих административних трошкова и релативно ниских износа.
По подношењу захтева за пензију, прва обавеза Фонда је да утврди пензијски стаж навршен у Републици Србији. Уколико је трајање тог стажа довољно за остваривање права на пензију, приступиће се доношењу решења и утврдиће се право на тзв. самосталну пензију. За овакву пензију, стаж навршен у иностранству није потребно урачунавати и из тог разлога није неопходно претходно тражити потврду од иностраног носиоца осигурања. По доношењу решења, у све државе у којима је навршен стаж упутиће се одговарајуће обавештење о захтеву, уз потврду стажа који је навршен у Србији и доказе о стажу у тој држави, као и обавештење о окончању поступка у Србији.
На основу ове документације, инострани носиоци ће спровести поступак према прописима тих држава и одлучити о праву на пензију. Ово значи да остваривање права на пензију у Србији не значи да су услови испуњени и у иностранству, па је могућа ситуација да старосни пензионер мора да сачека навршење још неке године живота или да инвалидски пензионер не испуњава иностране услове за инвалидску пензију. Наравно, могућа је и обрнута ситуација, односно да су услови друге државе „блажи”, па да осигураник раније добије пензију из иностранства него у Србији. У случају да по спроведеном поступку осигураник добије српску пензију, али за инострану не испуни услове, потребно је да по испуњењу услова поново поднесе захтев, и то поново у држави у којој живи, без обзира на то што се тај захтев односи искључиво на инострану пензију.
У случају да стаж навршен у Србији није довољан за испуњење законских услова за пензију, неопходно је затражити потврде стажа из свих земаља у којима је тај осигураник радио. Пошто оваква ситуација може и знатно да одложи почетак коришћења пензије, пожељно је да осигураници и пре подношења захтева за пензију Фонду поднесу захтев за утврђивање стажа у иностранству. На тај начин могу и да избегну изненађења у погледу трајања навршеног иностраног стажа. По пријему потврда и испуњењу услова, решењем ће се утврдити право на сразмерну пензију, а у укупан стаж ће се сабрати сви навршени стажеви или само инострани стаж који уз српски чини довољан збир за испуњење услова. На пример, према свим споразумима закљученим са државама насталим на подручју СФРЈ, стаж у трећој држави се узима у обзир само уколико је он услов за остваривање права.
Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање исплаћује пензије и остала права за 49.229 корисника (подаци за 2020. годину), који живе у државама насталим на простору бивше СФРЈ и то: Република Српска 12.683, Хрватска 12.501, Федерација БиХ 8.245, Црна Гора 6.606, Северна Македонија 5.931 и Словенија 3.265 корисника.
Током 2020. године по овом основу је трансферисано више од 59,5 милиона евра, а ове принадлежности исплаћују се месечно, у текућем за претходни месец.
При одређивању висине пензије, у обрачун се узимају искључиво зараде остварене у Србији. Затим се висина пензије одређује као да је сав урачунат стаж навршен у Србији, а потом се од тако добијеног износа обрачунава сразмеран део који одговара уделу српског стажа у укупном трајању. Сличан принцип примењују и друге државе, па тако не може да се догоди да, на пример, ниже зараде у Србији умање француску, словеначку, или канадску пензију, чега се осигураници често плаше.
Корисник сразмерне пензије у Србији може да буде корисник самосталне пензије у другој држави, или чак може да користи и другу врсту пензије, па тако српски старосни пензионер може у другој држави да користи инвалидску или породичну пензију. Од ових правила постоје изузеци, али ће референти који воде поступак на то правовремено упозорити странке. Споразуми уређују и питање преузимања навршеног стажа који је краћи од минималног прописаног трајања за остваривање права, а та граница је најчешће постављена на 12 месеци, али је неким споразумима предвиђено остваривање права и за краћи стаж. У случају да постоји такво ограничење, инострани стаж на свој терет преузима носилац друге државе.
Уколико је осигураник радио у Републици Србији, а у време испуњења услова за пензију има пребивалиште у другој држави, захтев за пензију подноси носиоцу те државе, који ће спровести све потребне радње у поступку и о захтеву обавестити наш Фонд, који ће, затим, спровести поступак као да је захтев непосредно примљен.
Искусни референти у Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање неретко ће осигураницима моћи да помогну и правним саветима, који се односе на иностране законске прописе, али се осигураницима ипак сугерише да евентуалне дилеме разреше у непосредном контакту са носиоцима осигурања у државама у којима су радили. Могућност да се наши грађани непосредно посаветују са стручњацима иностраних носилаца осигурања нарочито је олакшана на редовним међународним данима саветовања, када колеге из иностранства у просторијама Фонда у различитим градовима у Србији примају и саветују осигуранике. Ову могућност је већ искористио велики број задовољних будућих и садашњих пензионера.
На сајту Фонда њњњ.пио.рс/Прописи/Међународни уговори налазе се уговори са сваком државом и преглед документације потребне за остваривање права из пензијског и инвалидског осигурања.
Е. Д. Н.
