Пречанска лексика: Шенити

Или - да ли се, заиста, људи више умиљавају него пси...
labrador stene
Фото: pixabay.com

Научена вештина кућних љубимаца, генерално званих паса, да се усправе на задње ноге и љупко, грациозно и дирљиво искрено изражавају симпатију према својим газдама - зове се ”шенити”. Вероватно од "шене" на немачком, што одговара наредби: буди добар и понашај се лепо. Док шене, куце исплазе језик, гледају ведро у свог човеколиког пријатеља, ако могу још и машу репом. Шапе држе смотане у зглавку, дакле безазленом положају, ни налик на боксерски гард кенгура, рецимо, који исто члове или шене, али онда и ударају. Сваки кућуш који зна да шени увек док то показује пред гостима или само гостом, добије и награду. Парче меса, кобасице, колача или бар кору хлеба, можда га тек помилују по глави или леђима. Руком, не штапом.

Научници кажу да је прва особина велике фамилије паса дружељубље и нагон за игром. Тек онда иду остале, које су људи уочили, па псе користе за вучу, стражаре и одбрамбене борце, чобане, гониче дивљачи, водиче слепих, откриваче дроге и скупих печурки, тартуфа, локаторе мина, професионалне тркаче за клађење и борбе до смрти (!) – све до извора свеже хране (северноамерички Индијанаца, рецимо). Још је псеће месо јако цењена посластица Далеког истока, толико раширена да је ФИФА морала два пут да поручи домаћинима Мондијала у Јужној Кореји и Јапану да бар током првенства склоне из јеловника чувене супе против знојења од кереће кичменице. Наводно, конзументи тих чорби регулишу телесну температуру само - дахтањем. Као пулинка Рибица, која је својим боди ленгвиyом издала Сосу кад је Лала испитивао да ли је неко долазио док је он предавао “контрахирани” сунцукрет - и шта су радили! Углавном, нема копнене фауне са толико варијетета у величини, боји, способностима као - пас.

Код нас га зову и кера, куца, гаџа, кућуш, керина, вашка, доy (домаћа обицна yукела), а дао је имена и неким људима: кучка, џулов, куја, yукац, псина, керина... Наводно је пас припитомљен још пре 15.000 година и селекцијом тако издиференциран да многе расе међусобно уопште не личе. Како да буду рођаци малена чивава и ирски вучјак, који је пљунути праотац - сиви вук. Најситнија раса - јоркширски теријер на изложбама не сме прећи висину од 6, 3 центиметара, а највише што сме да нарасте данска дога је 106,7! Приде, одело им иде од, малтене, глатке коже као у фоке, до руна сличног овчијем, уз све варијације боја и шара.


Споменика достојни

По статистици на свету постоји 40 милона паса 800 раса. Гаје их, дресирају, негде и једу, на свим континентима, а у многим земљама су дигнути и споменици знаменитим куцушима, који су подвизима задужили људе, носећи лекове загубљеним експедицијама, спасавајући децу из воде или ватре, показујући где су затрпани земљотресом... Недавно је влада Туркменистана одлучила да последње недеља априла сваке године одају почаст псу алабају, чувеној раси овчарској, сличној шарпланинцу. Да има празник важности, тог дана почаст следи и светски познатој раси коња алкал-теке, исто заштитном бренду државе. То су они елегантни коњи свиленкасте длаке, изузетне брзине и издржљивости, упркос лошим условима, ниским температурама и ретким појилима.


Пси су јунаци многих драматичних и херојских прича, али су ретко тема хумориста, мада им је ведро расположење баш главна особина. Ипак, у САД постоји чак један правац (енглеског) хумора - чупави пас. Наводно, неки морнар изгубио је свог рундавог љубимца у некој луци, па га је тражио годинама. Набрајају се градови и луке, док, коначно, негде на западној обали, рецимо у Сан Франциску, не угледа рундавка. Овај му је сав срећан притрчао, али пажљивијим упознавањем, сејлор призна да то није његов пас. Баш енглески смешно! Друга прича из серије је занимљива. Исти морнар вежбао је свог чупавца да му доноси штап, који је бацао што може даље на обали језера. Једном завитла дрво доста далеко, чак на воду, али је пас послушно ишао по њега. Гледала је то нека старија жена, пажљиво, јер је и сама некад имала куче, па му рече: “Гле, ваш пас зна да хода по води!” А морнар одговори: “Шта да ради, јадник, кад не зна да плива!” Овај виц има и другу варијанту, истинитију, јер говори колико су власници сујетни и себични кад упоређују своје љубимце. Дакле, научио један ловац свог пса да хода по води и тако извршава чувени “апорт” да донесе плен. Повео и другара да му то покаже. Пас заиста ходао по води, брзо и без потапања. Но, кад је госа чуда од кера, упитао посматрача шта каже, овај ће равнодушно: Па кад не зна да плива!

Код нас се у шалама није отишло даље од репа. Познате су оне две са Лалом и ветеринаром. Наводно је сеоски куршмит питао Лалу зашто је у три пута секао реп свом ловачком керу, а овај ће: “Па, да га мање боле”. Други је Лала, пак, молио ветеринара (можда чак и истог) да му изведе операцију и скрати Жућову реп, али сасвим. Овај га је уверавао да је куца престар за тако озбиљан захват и на крају упитао зашто би га уопште оперисао. Лала му је дао баш чврст разлог: “Нећу да се у мојој кући ико видно радује кад ми ташта дође у госте!”

Шенити је у пасјем свету пожељна и слатка особина, али у људском није. Кад неког својски оговарају кажу: “Мани га, тај шени пред својом женом”. Или: “Тај добро прође у свим сменама, шени пред сваким шефом!” Зато, сигурно је да има више људи него паса који свакодневно - шене.

Павле Малешев

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести