Када је, како наводе, 1994. године хомосексуалност у Србији декриминализована, а у мају 2008. скинута са листе психијатријских обољења, није преостало ништа што би истополним партнерима онемогућило да стану пред матичара осим друштвених предрасуда, будући да многи грађани, па и групације, и даље сматрају да би тиме биле нарушене традиционалне породичне вредности и да би се, у ствари, одобрило непримерено сексуално понашање.
Циљ доношења закона о истополним заједницама, на којем се ради од 2013. године, јесте да се скине стигма са припадника ЛГБТ популације и спречи дискриминација, те да се уклоне административне и правне препреке на њиховом путу до стабилне, моногамне породице. Он им практично отвара могућност да заједно подигну кредит, посете једно друго у болници, наследе пензију, одгајају дете рођено у претходној вези и остваре здравствену, социјалну или дечју заштиту. Уколико би закон био донет, почео би да се примењује тек за годину дана.
Према Предлогу нацрта, партнер, бивши партнер, као и дете које живи са њима, уживали би статус члана породице и имали заштиту од насиља у њој, у складу са општеважећим прописима. Да се региструју, имале би право две пунолетне особе, које нису у браку нити у блиским крвним односно тазбинским односима, под којима се сматра и сродство засновано усвојењем, а изјава воље мора бити слободна. Оне би споразумно бирале презиме које ће убудуће носити. Свечаном чину, „у службеној просторији пригодно уређеној за ту намену” или на другом прикладном месту, уколико за то постоје оправдани разлози, обавезно би присуствовали будући партнери, два сведока и матичар. Одмах потом издао би се извод из регистра истополних заједница. Ову јединствену базу података водио би надлежни орган јединице локалне самоуправе, али би она била саставни део Централног регистра становништва. Подаци би могли да се користе у статистичке, научне, истраживачке и друге сврхе, али тако да се не открива идентитет појединаца.
Уколико би се један од партнера разболео, други би имао једнака права и обавезе као и супружници: да буде обавештен о његовом здравственом стању и току лечења, да га посећује ако је хоспитализован, али и да учествује у доношењу одлука које се тичу медицинског третмана. То се односи и на случајеве у којима оболели није способан да да пристанак на предложену медицинску меру.
Нацрт предвиђа и ситуације у којима је неко од истополних партнера лишен слободе. Па тако, уколико се налази у притвору или је на издржавању казне затвора односно мере безбедности, има право на примање пакета и посете свог партнера, у складу са законом којим се уређује извршење кривичних санкција.
Овај документ засада не одобрава усвајање, мада то нигде изричито не напомиње, али наводи да, уз пристанак, свакодневне одлуке у вези са дететом које живи са родитељем у истополној заједници може доносити и партнер који му није родитељ. То важи и у хитном случају, када детету прети опасност по здравље и живот, а поступање, наравно, мора бити у његовом најбољем интересу. Уколико поменути родитељ премине, његов регистровани партнер дужан је да издржава дете ако оно нема сродника који би преузео ту обавезу. У случају престанка истополне заједнице, оно има право на одржавање личних односа са бившим партнером свог родитеља, што може бити ограничено судском одлуком.
Пре или након закључења заједнице, истополни партнери могу уредити своје имовинске односе уговором, који потврђује јавни бележник, уз његово упозорење да се њиме искључује законски режим заједничке имовине, будући да се она дели после споразумног или судског раскида. У случају смрти осигураника или корисника пензије, под чланом његове породице сматра се и партнер истополне заједнице и дете које издржава.
Слађана Милачић
