Приче из Музеја Војводине:  Војводина је одувек била житница Европе

У кругу Музеја Војводине у Новом Саду постоји јединствена археоботаничка башта у којој посетиоци могу да се упознају или подсете на давно заборављене биљке које су људи пре више векова, чак и миленијума успешно гајили и користили у исхрани на овим просторима.
 Arheobotaničar Aleksandar Medović Foto: V. Fifa
Фото: Археоботаничар Александар Медовић Фото: В. Фифа 

Осим тога, Музеј Војводине може да се похвали да је једина институција у Србији у којој је запослен археозоолог и археоботаничар, а који свој задатак сликовито описују - да људима „дочарају укус и мирис праисторије“.

За сакупљање, сејање и негу биљака у тој башти задужен је археоботаничар Александар Медовић. Он је појаснио да је археоботаника научна дисциплина која проучава биљне остатке на археолошким локалитетима, а научници утврђују значај биљних врста за живот древне популације људи.

- На ископавањима тесно сарађујем с археолозима, а проучавам угљенисане остатке житарица, махунарки, корова... односно семена свега оног што се некада узгајало, жњало, сакупљало или остављало – описао је Медовић. – Наши преци су куће градили од лако запаљивог материјала попут трске и дрвета, а ложишта су се налазила унутра, па пожари у којима су горела читава насеља нису била реткост. Један од примера такве катастрофе је на археолошком локалитету Градина на обали реке Босут. Ипак, да није било таквих несрећа, током којих се зрна биљака угљенишу и очувају, ми бисмо мало тога знали о биљној привреди тог доба.

Фото: Башта са древним биљкама Фото: В. Фифа 

Древно семење које се ископава на археолошким налазиштима Медовић покушава да пронађе у свету или у региону, на местима где се још узгајају те биљке, не би ли их засејао и проучио њихов изглед и намену. Како је казао житарице и корови се најлакше пронађу у забаченим, изолованим крајевима. Тако се пре четири године „бацио у потрагу“ за семеном кукоља. Није било лако јер, како је потврдио наш саговорник, изгледа да смо га успешно истребили пошто се више не може наћи на војвођанским њивама, већ само понегде у јужним крајевима Србије.

Имали смо прилику да уз стручно вођење Александра Медовића обиђемо археоботаничку башту, која тренутно изгледом лако може да превари посетиоца, јер на први поглед делује запуштено. Међутим, када се приђе ближе приметно је да у њој биљке ипак напредују, а неке се и самостално размножавају. Медовић је истакао да му је жеља да људи у “реалном времену виде како нека биљка, која је постојала још у праисторији,  расте, развија се, какав јој је цвет, плод и укус”.

Фото: Лалеманција је древна уљарица Фото: В. Фифа 

- Све што се налази у башти је уједном тренутку расло по војвођанској равници - рекао је Медовић. - Гајила се једнозрна, двозрна и тимофејева пшеница која је недавно откривена, потом крупник, обична мека пшеница, јечам, просо, овас, раж... па храбро можемо рећи да је Војводина одувек била житница Европе захваљујући мочварном подручју богатим водом и лесним терасама на којима је настало једно од најбољих земљишта на свету – црница (чернозем).

Наш саговорник је посебно истакао једнозрну пшеницу која спада, заједно са јечмом и двозрном, међу најстарије житарице које су узгајане још у млађем каменом добу, пре око 10.000 година на Блиском истоку. У лесном региону Војводине узгајали су је становници првих ратарских насеља Старчевачке културе, пре око 8.000 година.


Војвођански физалис

Занимљиво је да многи на знају да је физалис, односно љоскавац,  изузетно распрострањен у Војводини, али се данас мало користи у исхрани. Реч је о вишегодишњој зељастој биљци, високој око пола метра, а плод је лоптаста, сочна и сјајна бобица наранyастоцрвене боје, величине крупне трешње. Она је умотана у хартијасту, црвенонаранyасту чашицу, која подсећа на кинески лампион. Многи га мешају с тзв. андском јагодом која потиче из Јужна Америке, а која се код нас може куптити у продавницама. Љоскавац из археоботаничке баште Музеја Војводине води порекло од биљке пронађене у близини Турије – са Бељанске баре.


Фото: Међу најлепшим цветовима је зечји гороцвет Фото: В. Фифа 

- За једнозрну пшеницу се може рећи да се на њој заснива људска цивилизација – казао је Медовић. - Иако већ у бронзаном добу полако губи на значају играла је важну улогу у исхрани људи све до раног средњег века. Угљенисани остаци те древне пшенице пронађени су на бројним археолошким локалитетима у Војводини: Старчево, Феудвар код Мошорина, Градина на Босуту, Петроварадинска тврђава, Гомолава код Хртковаца… Њене влати су танке, а клас мали и пљоснат, а с обе стране класног вретена налази се само једно зрно. Од ње се правио хлеб односно погача, али се много чешће припремала као каша.

У башти је засађена и састрица, врста манхунарке која је узгајана пре 12.000 година у Турској и Ираку. Међутим, највише налаза из неолита потиче са Балкана, док су у Војводини угљенисана семена пронађена у бронзанодобним слојевима на Феудвару код Мошорина и гвозденодобним слојевима Градине на Босуту. Међу најлепшим цветовима је зечји гороцвет, врста корова која се појавила код нас између 200 и 300 година пре нове ере, али је Медовић најпоноснији на лалеманцију. Реч је о древној уљарици која може да се користи као зачин и као уље за исхрану или у индустрији. Она се скоро ниоткуд појавила на археолошким локалитетима на Балкану из раног бронзаног доба, а научници су утврдили да је лалеманција узгајана скоро 1.000 година на археолошком локалитету Феудвар, све до раног гвозденог доба. Просо је такође био заборављен, али последњих година поново се појавио у исхрани, а грађани га најчешће купују у радњама здраве хране. Један од главних разлога зашто се просо код нас узгаја још од неолита и првих ратара и сточара, па све до позног средњег века, је њен кратак вегетациони период, пошто сазрева три месеца након сетве.


Thumbnail

Чаробни пасуљ „изгубљен у преводу”

Већина људи не очекује да бајке могу да открију које биљке су се некада користиле. Тај “детективски” посао није лак и захтева знање и стрпљење, јер се током времена многи пресудни подаци губе или се називи „изгубе у преводу“. Такав је случај с једном од омиљених дечјих бајки - „Џек и чаробни пасуљ“ (“Jack and the Beanstalk“) .

- Енглеска реч „bean“ је погрешно преведена као пасуљ. Ради се о бобу! – јасан је био Александар Медовић додавши да су чак и илустрације приче указивале да се ради о тој биљци. - Прича је настала давно, а временом је вероватно пала у заборав. Када је поново почела да се препричава више се није мислило на боб већ на пасуљ који је пореклом из Јужне Америке, први пут се спомиње у 16. веку, а који је за неколико стотина година потиснуо боб из употребе.

Боб је једногодишња зељаста биљка висока између 60 и140 центиметара, а у средњој Европи почео је да се узгаја у бронзаном добу (од 2000. до 950. године. пре н. е.). У Војводини су пронађени остаци угљенисаних семена на археолошким локалитетима Феудвар, Градина, Гомолава и Петроварадинска стена.


Александар Медовић осим што је „страствени археобаштован“ одлучио је да се са супругом опроба у припремању праисториских јела и сними кратаке видео снимке који се могу наћи на сајту Музеја.

- Пала ми је на памет идеја да поделим с људима шта се све може направити од биљака које су засађене у башти Музеја, те сам покушао да реконструишем рецепте из праисторије – открио је Медовић. - Има укусних али чини ми се да је много више јела која не изгледају примамљиво и нису бог зна каквог укуса. Један од њих је пржени храстов жир са дивљом јабуком. Ту је јело од дивљег грашка са дивљом јабуком и медом који након дугог кувања поприми одбојну црно-љубичасту боју.

Силвиа Ковач

EUR/RSD 117.5248
Најновије вести