Монахиња Макрина Мајсторовић, као и још неки верници, били су сведоци испуњавања пророчких речи старца Гаврила.
Због тога они верују да би његова упозорења требало схватити озбиљно, као сигнал за покајање народа, које је, као што сведочи духовна и црквена историја, умилостивило Господа да не попусти искушења и страдања на свој верујући народ.
Бог је, од давнина, као што сведочи Стари завет, слао своје пророке и духовне људе да пренесу одређене порукенароду, да их подуче, упозоре… Православна црква слави у чува успомену на Пророке који су најавили долазак Господа Исуса Христа. И после тога, у последњих две хиљаде година, Бог је преко великих духовника упозоравао народе. Једног од таквих духовника, праведника и молитвеника за цео пали род људски, наш народ имао је у монаху Гаврилу.
Још као млад припадао је Богомољачком покрету. После Другог светског рата дошло је тешко време за Цркву. И припадници Богомољачког покрета били су на мети нове комунистичке власти. Витомира, како је било световно име старца Гаврила, ухапсили су под оптужбом да је народни непријатељ и непријатељ социјалистичког поретка.
На њега су вршили притисак да више јавно не говори да Бог постоји, да га престане хвалити, да се учлани у партију, да не слави славу. Он се није хтео одрећи Господа и своје вере, па су га иследници тукли тако да му је крв текла из уста, носа и ушију.
Пророчанство старца Гаврила из манастира Бошњани:
– Србију ће распарчати, на делове, отцепиће и Војводину и Косово, и Санџак, и Црна Гора ће делом Албанија бити, даће се њеном народу на коришћење, наши неће тамо смети ни живети. И тамо ће наше светиње рушити. А свет ће их подржавати, исти они који су нас и бомбардовали. Више се неће из Београда земљом управљати, већ ће посебно, свака отцепљена јединица имати своје центре за све. Спас је у општем покајању и повратку Срба Богу. После великог светског сукоба Срби ће уз помоћ Русије вратити Косово, говорио је монах.
– Уобичајено је било да када дођемо из рада, прочитамо вечерњу молитву и онда уђемо у собу код оца, да га пре спавања обиђемо, да се договоримо за наредни дан, да нам да упутства, да се оцу пожалимо ако је нешто било лоше, или да га питамо да ли му нешто треба. Увек смо задњи опроштај, кад полазимо у собу, узимали из очеве собе. Мајка и ја смо спавале у соби преко пута да бисмо могле ноћу оца да обиђемо, да му не испадне жар и тако…
Тако смо једном ушле у његову собу без неког посебног разлога, да га обиђемо, да видимо да му није случајно спала постељина, да му наместимо. Отац је пришао прозору и чудесно је погледао. Тада још није било ни бомбардовање, ни рат на Косову. Погледао је кроз прозор и погледао је ка небу и казао:
– Јој, ћерко, види месец крвав, ћерко, небо се отворило, црвени барјаци са неба крећу на Косово. Крвави барјаци, ћерко, поново ће рат, поново ће рат за Косово да се бије…, каже он, и на православље ударили, доћи ће да завлада тај њин полумесец. Ћерко моја, мисле да згазе православље, кад се буду осмелили, Бог им неће дати. Видим, ћерко, да они доносе одлуку да нам земљу распарчају и да нам Косово узму. Морају се склонити светиње из наших цркава, тако су и наше мудре владике Чарнојевићи радили, светиње су носили са места на место, да не бих њих агарјани подузели. Видим куће на Косову горе, видим народ бежи, падају и убијају и Албанце и Србе. Видим, ћерко, наше крстове руше на цркви. А ја велим: Како, оче, руше, ко ће се на цркву попети, висока је, ако падне?
Каже он: Видим, ћерко, попео се на цркву и крст руши.” Касније, када је 2004. године био погром, сетила сам се тога. И тада ми је још рекао: “Јој, рат се и невоља ближи, велика мука и несрећа, али не вреди”, испричала је мати Макрина.
“Старац Гаврило је рекао да не идемо путем којим иду наши непријатељи. Тај пут је пропаст, немојте ићи тим путем као они, то је црна река… Наши не могу Косово одбранити. Они ће га узети за привремено”, говорио је нонах. Монахиња Макрина каже да су неколико недеља после тих старчевих речи, дошли мештани из оближњег села и рекли да је почело бомбардовање Србије.
После једног од страшних батинања, бацили су га у подрум пун воде; била је зима, вода ледена, он сав крвав и изубијан. Од ударца му је пукла бубна опна (од тада на једно уво уопште није чуо, а на другом му је слух био оштећен ). Јавили су његовој фамилији да је умро и да дођу по његово тело.
Дневник/Курир/BSC HAPPY
