Дуго се веровало да су такав антицивилизацијски став и понашање отишли у историју и да је атмосфера наглашеног расизма у јавној сфери из времена колонијализма ствар прошлости. Али док папа Фрања осуђује ропски рад у 21. веку, који на нивоу инцидента хроничари ипак ту и тамо бележе по неким мање видљивим буџацима света, не само на нивоу појединачних случајева све више се шири идеологија расизма која је у националсоцијалистичкој Хитлеровој Немачкој оправдавала геноцид. С њом кокетирају многе јавне личности и политичари из елите власти, ловећи у мутном и „пецајући” подложне. Ипак, њихов превасходни циљ за сада није да непосредно иницирају прогоне „оних других”, него пре свега да анимирају политичку заједницу и стекну каријерне поене. Причају приче о трауматичној прошлости и уљезима који су уништили идилу и златан век нације, јер “ти други” располажу управо натприродним витализмом којем треба стати на пут на време, а зна се ко је једино кадар то да уради. Итд, итд...
Наравно, у толерантнијим и либералнијим западним друштвима мало ко ће се усудити да заступа став о томе како је једна група људи богомдана да другу држи у покорности и да је ропски искоришћава или пак уништава само због боје њене коже, облика носа и коврџаве косе, али ће зато тврдити, посебно на десној страни политичког спектра, да јој за разлику од “тих других” по свом пореклу припада моћ коју ваља одузети онима који „другачије миришу”. Јер ти „други” не само да су неспособни да достигну „наш ниво”, него и активно кују заверу покоравања наше групе и целог света приде.
Параноичан стил владавине „произвођењем шокова” како је то још поодавно описала Наоми Клајн, политика по обрасцу хушкања у потрази за непријатељима народа и издајницима, претпубертетска оптика „или ми или они” и „држите лопова”, или пак „нама неће бити боље док другима на постане горе”, све то спада у технике одржавања расизма у животу. Устави којих се држи већина земаља чланица Уједињених нација додуше забрањују расизам, антисемитизам или говор мржње, истицање фашистичких и нацистичких симбола, али је реалност ипак другачија. „Када се људима свиђам, у складу с тим говоре и чине упркос мојој боји. Ако ме не воле, истичу да то није због боје моје коже„, описао је 1952. године теоретичар Франц Фанон на основу свог искуства феномен расизма.
Фанон је рођен у бившој француској колонији Мартиник и тамо је понижаван управо као црнац, упркос правној једнакости на папиру, и то у време када су се последње колоније бориле за слободу. По Фаноновом моделу колумнисткиња немачког „Цајта” Ванеса Ву навела је да је извесни Бурак почео да добија много веће поруџбине када је променио име и постао Бернд, да је извесни Исмаил много дуже тражио стан од његове познанице Хане, док полиција много чешће контролише на улици једног Паку од Паула. Другим речима, прећутно се подразумева да су Бурак, Исмаил или Пака „страно тело” без којег би Немачка била боље место за живот „чистих Немаца”, или пак да би они могли бити прихватљиви једино ако узму идентитет Немаца. А и онда, из расистичке перспективе, не баш сасвим...
И послодавци се често држе сличних стереотипа приликом запошљавања радне снаге. Чак и у једној увек радно-дисциплинованој Немачкој где се вредноћа и квалитет посла цене изнад свега, а која је од 1945. била подвргнута систематској денацификацији - како то да је расизам успео да се одржи на резервној купи увек спреман да ускочи у игру? Како то да Озил ипак „није наш„? Или је овде баш реч о тихој, али вероватно најмоћнијој идеологији у људској историји која поново исказује потенцијал да заглуши све остале?
Историчари тврде да су људи још од давнина живели у различитим групама унутар ширих заједница, али да је тек у хришћанском средњем веку у Европи облик друштвености „а ла мешана салата” проглашен за опасност. Хришћанска религија се наметнула у то доба као „једина права вера”, што је крајем 15. века у Шпанији водило право у кампању чишћења земље од Јевреја и муслимана, иако су претходно хришћани живели стотинама година заједно с њима. Чак и оне Јевреје који су прихватили нову веру хришћани су сумњичили и убрзо је питање о чистоћи вере постало питање о чистоћи крви. Шпанија, центар моћи тог доба и велика освајачка поморска сила је са ширењем свог утицаја почела да шири и идеју да на свету нема места пођеднако за све, и да једнима припада више него другима. Том идејом су се правдала сурова присвајања територија, ропски систем и пљачкање других делова света.
И иако је расистичко учење тек много касније уобличено и разрађивано све до прве половине 20. века, замисао да Европљанима припада привилегија, штавише морално право, да поробљавају и „цивилизују ниже расе, варваре и примитивце” је на тај начин била озваничена. Ту идеју су потом преузеле све велике европске силе као саморазумљиву и кренуле у своје колонијалне подухвате с изузетком Немачке која је каснила све до 1930-тих година.
Додуше, просветитељи су још у 18. веку су захтевали слободу, једнакост и братство за све, али је на њихов покушај одговорено трагањем за научним доказима о неједнакости раса. Тврдњу да ниједан од тих доказа није одржив, као и да биолошки гледано ниједна раса није у предности у односу на друге (испод коже смо сви крвави), потиснула је националсоцијалсоцијалистичка пропаганда 1930-тих година, али и пропаганде у Француској, Великој Британији и другим нацијама пре тога. Резултат: расисти су изазвали смрт милиона Јевреја, Рома, Синтија, Африканаца (Конгоанаца) и осталих.
Данас генетичка истраживања потврђују да између људи с белом кожом и оних тамне пути, или белих и Азијата - нема значајних разлика. Али шта вреди, почев од 1900. па до 1930-тих и 1940-тих година се поново размишљало као у средњем веку: други, потпуно другачији од нас, угрожавају нас и треба их уништити. За такав пројекат била је пресудна политичка воља а не некакви псеудо-објективни докази, и расизам је одиграо улогу експлозивног пуњења.
Од 1970-тих година па до данас, историчари и социолози уочавају феномен повратка религије у јавну сферу, још увек недовољно истражен и објашњен. Извесно је, пак, да је религија постала политичка снага и значајан покретач промена, попут оних у Пољској 1980-тих, у бившој Југославији 1990-тих, „Арапског пролећа” почетком ове деценије и касније.
Питање гласи: јесмо ли од средњег века наовамо нешто научили? Јер, од „једине праве, чисте, наше вере” па до „једине праве, чисте, наше расе” често није потребно прећи - ни тај један једини корак.
Реља Кнежевић
