Један од примера доброг у људима, хуманости без обзира на цену коју захтева, забележен је својевремено, током и непосредно након Другог светског рата у Раткову, једном од села оyачког атара. Наиме, по узору на остале средине мађарски окупатори су намерили да тамошње Србе, који су до тада већ вековима живели измешани са подунавским Швабама досељеним током 18 века, депортују у концентрациони логор Шарвар, али су испред њих стали припадници немачке заједнице, па је тако спречено смртоносно логорисање Срба из, тада, Парабућа. Добро је враћено свега две године касније, када су надирањем Црвене армије ови крајеви у јесен 1944. ослобођени од мађарске окупације, јер је Парабућ, данашње Ратково, захваљујући управо Србима, било једино насеље у Војводини у којој није забележен ни један чин реторзије, убиства било којег члана, ионако већ проређене немачке националне заједнице. Као што су Немци, подунавске Швабе, спречиле злочин над Србима, тако су Манојло Грба, Мита Грујић, Илија и Милета Рацков, Лазар Предић, Милан Иванчић и ини Парабућани скривали, хранили и штитили своје немачке комшије. Тек касније, донетим државним мерама, дошло је до страдања Немаца из Раткова у логорима Гаково и Крушевље, након чега су се преостали припадници ове националне заједнице иселили у прапостојбину, Немачку, али запамћена је узајамна солидарност свих Ратковчана без обзира на верски закон и цркву у којој су се молили. Запамћено и у дан-дањи.
Тако већ четврт века Удружење „Парабућ“ из Бад Шенборна, општинског средишта којем припада и Лангенбрукен у који су се иселили немачки житељи данашњег Раткова, које окупља негдање Парабућане и њихове потомке не пропушта да обиђе , али и помогне некадашњим сусељанима и „стари крај“, па је и ове године захваљујући удружењу у сомборску болницу стигао конвој са хуманитарном помоћи у виду медицинске опреме и дијагностичких уређаја до јуче коришћених у градској болници у Карлсруеа, чијом вредношћу нико није желео да лицитира, али која није мања од пола милиона евра. На челу конвоја и потомака Немаца-Парабућана се поново нашао Хериберт Рех, негдањи адвокат па онда и министар унутрашњих послова немачке покрајине Баден-Витерберг, садашњи председник покрајинског Црвеног крста и зашто не рећи угледни лидер баденвитербершког ЦДУ-а, странке Ангеле Меркел.
- Ја сам рођен после Другог светског рата, у Лангенбрукену, и искрен да будем од мојих родитеља Антона и Барбаре никада нисам могао да чујем ништа о животу у Парабућу, било је то превише болно за њих, мада је мати по узору на све немачке жене из овог краја дуго после рата свакодневно носила традиционалну ношњу бачких Немаца. Памтим и некадашње традиционалне свечаности, које се иначе и данас одржавају у Лангенрукену на Духове, када су моји родитлеји, али очеве и мајчине комшије облачиле народне ношње које су донели из Парабућа, што је било помало чудно њиховим новим суседима, који су у почетку ипак мало зазирали од њих без обзира што се ради о истом народу. Са друге стране ја у најмлађем узрасту нисам имао тај осећај припадности, па ме ни та тема прогона из Бачке није тада интересовала пошто сам био у потпуности интегрисан у послератно немачко друштво. Отац, иначе шнајдер, био је свестан да нам нема напретка у новој средини, новим околностима без образовања, па је инсистирао на школовању, тако да сам завршио право на Универзитету у Хајделбергу, а тек након њихове смрти, кад сам већ имао готово тридесетак година, почео сам да се инетересујем за њихов живот у Парабућу, па сам се и укључио у рад истоименог Удружења у Лангенбрукену у којем је по досељавању из данашњег Раткова од 1.900 становника било чак 600 оних из Парабућа.
Подунавске Швабе које су напустиле Парабућ населиле су се у Лангенбрукен и поред противљења тадашњих америчких окупационих власти, које нису желеле да се толики број немачких породица досели у једно место. Први послератни градоначелник Лангренбрукена Франц Јозеф Кун је био тај ко је одобрио долазак подунавских Шваба и који је помогао да се придошлице интегришу у немачко друштво.
- Данас, нас потомака има око 1.000 и не пропуштамо да дођемо у Војводину, Србију, а са нама долазе и млади, студенти, који немају никакве везе са подунавским Немцима, али их интересује ова земља, њена историја и традиција. Због њих углавном долазимо у августу, када је врло живахно у Новом Саду, мноштво је манифестација које су њима интересантне, мада не пропуштају да обиђу и културно-историјске споменике.- у даху прича Хериберт Рех, након скромне свечаности поводом доласка првог конвоја немачке хуманитарне помоћи у сомборску болницу, за који и сами чланови омање делегације највеће заслуге приписују управо њему и контактима које има у покрајини Баден-Витемберг.- Бивајући министар унутрашњих послова Баден-Витерберга, поред полиције, био сам задужен и за институције као што је Служба спасавања и Црвени крст, па смо захваљујући њему и члановима Удружења „Парабућ“ помагали ратковачки и оџачки крај било да је у питању вртић, амбуланта или опрема за овдашње ватрогасце....- сведочи Рех о привржености старом крају чак и потомака негдањих Парабућана немачког порекла, чему је, тврди, допринео и однос самих Ратковчана који никада нису прекидали контакт и пријатељске везе са својим бившим комшијама.- Управо су ти људски, пријатељски контакти претходили службеним политичким и економским односима, давно пре него што су се званичне институције одлучиле за приближавање наше две земље и народа. Није било потребе за приближавање садашњих и некадашњих Парабућана-Ратковчана, јер се нису ни у највећем злу постидели, били су људи ма колико их то коштало.- емотивно доживљава Хериберт Рех међусобну приврженост својих парабућких и предака данашњих Ратковчана.
Текст и фото: М. Миљеновић
