Љубазни домаћини обезбедили су гостима веома компетентног водича (не зна се да ли по партијској, левичарској или државној линији), искусног историчара уметности, да их упозна с најрепрезентативнијим знаменитостима Рима. Показивао им он до касно летње послеподне здања преостала у Вечном граду иза бројних императора, затим средњовековних папа и аристократа, али није заобишао и нека подигнута током Мусолинијевих деценија. Много је згрозило наше парламентарце што сви трагови омраженог фашизма нису затрти до последње цигле, али им стари професор мудро објасни: „Е, кари амичи, да је свако рушио оно што су зидали претходници, не бих имао сада шта да вам покажем.” Паметном доста. Ваљда.
Међутим, на нашим просторима „руже ратова” готово је свака држава и династија која им је столовала била убеђена у то да баш од ње почиње сва историја, те уклањала све што би затекла. Млађани се Нови Сад од свога оснивања није мрдао од обале Дунава, али је био „власништво” чак 11 монархија и република. Ипак, од тих силних државних творевина остала су само ретка њихова знамења, промакла актуелним властодршцима или су тако скрајнута да нису идеолошки много вређала визуру.
Два грба Угарске (у верзији Лајоша Кошута) красе фасаду Градске куће још од када је изграђена 1894. – један је окренут према Тргу Слободе, а други ка „Аполо центру”. Можда су опстали само зато што би било баш вандалски а естетски тешко, одвалити их из скулптура Ејрене, богиње мира и пролећа, која држи дете у десној руци.
Ко зна којим чудом, на самом врху зграде у Улици Максима Горког 39 до данас је преживео веома уочљив грб Краљевине Југославије. Истина, добрано очерупан, па му недостају круна и обе главе орла, али су остала крила и штит на прсима, где су грбови „конститутивних” народа: српски лево, хрватски десно, а словеначки при дну.
На прочељу Покрајинске болнице, у друштву два анђела (неки их тумаче и као богиње победе), од ослобођења града стоји грб Демократске Федеративне Југославије с црвеном петокраком и пет буктиња јер је Босна и Херцеговина тек касније званично добила статус шесте републике. Интересантно је да на тој композиције жито није зрело, нити класје златножуте боје, него зелене. Разлог је сасвим рационалан – грб би у окер позадини био слабо уочљив, готово невидљив.
Изнад главног улаза Електротехничке школе „Михајло Пупин” (грађена својевремено за Мађарску католичку гимназију) грб је Социјалистичке Републике Србије, настао након уставних промена 1963. и ту вероватно наследио претходну варијанту. Са штита јесте изостављен крст, али оцила нису дирана. Можда је неко стручан објаснио горљивим културтрегерима да они нису никакав симбол српског национализма, већ уврежени елемент византијске орнаментике. Претпоставља се да је настао у атељеау плодног новосадског скулптора Карла Барањија и његове животне сапутнице Злате Марков.
И застава СФР Југославије може се видети неколико пута годишње, о сваком важном празнику, кад се завијори на балкону куће чика Милета Плавшића, у каћкој улици Народне војске.
Владимир Цвијин Спремо
