Риболовац за шест деценија упецао око 10 тона рибе, а појео само 10 кила!

Ако у Бачкој Паланци тражите Ђорђа Љубишића, сем његових добрих другара и комшија, мало ко ће моћи да вам помогне, али ако питате за Бату Македонца сви ће вас упутити на обалу језера „Тиквара” где је пет понтона за пецарошке чамце, а на првом понтону на везу број један његов алуминијумски чамац.
д
Фото: Dnevnik.rs

За њега чак и познати и признати овдашњи пецароши знају да кажу да је он „доктор” за пецање на овим водама, да овај део Дунава познаје, да тачно зна где је и када је ту нека врста рибе. Члан је овдашњег Удружења спортских риболоваца „Шаран” од 1958. године и вели да од тада сваке године вади дозволу за пецање. Док седимо и срчемо кафу на предивној тераси ресторана који припада овом удружењу, а има поглед на језеро, Дунав и суседни Илок, навиру сећања.               

- Можда неки чак и у Паланци не знају да сам ја још као дете почео да се бавим такмичарским спортским риболовом у хватању рибе на пловак, а да до сада, мој прерано упокојени син Здравко,  ћерка Бојана, супруга Стојанка и ја имамо освојено на стотине пехара, медаља и диплома на такмичењима у бившој Југославији, Србији, али и у иностранству. Мој отац Здравко није волео што бежим на пецање, па и поред грдње и понекада и ћушки морао је да прихвати моје пецање. Обишили смо читаву Европу, пецали на многим местима и то су сада лепе успомене - почиње смирено, овај очито стрпљив човек, своју причу о Дунаву, пецању, људима и њиховим судбинама.                

Бата, односно Ђорђе, прво је радио у овдашњем комуналном предузећу у набавци, после је прешао у велику фабрику пивског слада „Малтинекс”, а у пензију је отишао из свог приватног предузећа, али каквог!

- Желео сам да оснујем фирму за извоз дурбока, врста веће глисте, а пецароши знају да је то мамац за грабљивице, посебно сомове, који га обожавају - прича о почетку свог приватног бизниса. - То нико никада код нас није радио, па сам имао грдне проблеме да региструјем фирму. Ни сам не знам колико сам пута, али знам да је трајало четири године, ишао у Београд у Министарство пољопривреде, колико сам пута звао телефоном, а дошло је дотле да када ме на вратима види портир у Министарству „хвата се за главу„ – прича Фрања о својим административним мукама.

Фото: Dnevnik.rs

Међутим, упоран у свему, а само такав, стрпљив човек може бити и успешан пецарош, Ђорђе је успео да региструје фирму.

- Радило се одлично, а дурбоке сам набављао и у другим републикама. Дешавало се да, на пример, имам наруџбину из Мађарске од 150.000 дурбока. Све се продавало, а знао сам да за годину продам преко једне тоне ових мамаца. Из тог бизниса сам и отишао у пензију. Интересантно је да сам мамце за пецање сомова продавао на тоне, а ја лично за скоро 65 година пецарошког стажа нисам пецајући потрошио више од 50 дурбока. Разлог за то је што најмање волим да пецам сомове. Када сада грубо сумирам свој животни улов само шарана врти се око шест тона, а смуђева око четири тоне. Међутим, можда је чудно, али у животу нисам појео више од десет килограма рибе – појашњава Бата своје „пецарошке антитезе“...                  

Бата каже да и сада оде на пецање са неким од колега, некада само да се одмори на води, а некада и да нешто улови, онако мерака ради.

Вели, мало је наших аутохотних врста риба, а све више унетих као толстолобик, амур, бабушка, односно тзв. „коровска риба“.                   

- Има рибе у Дунаву, али човек мора бити упоран и стрпљив - појашњава Бата. -Добро је, а то сам лично приметио да се ове године риба одлично измрестила, одговарао је водостај, па сада, на пример, поред осталих врста, посебно има пуно малих смуђева у Дунаву. - Умем по цео дан да проведем у чамцу, а знам да не понесем ни воду ни храну. Поједини моји другари када иду на пецање носе хране, минералне воде и опреме као да иду да кампују на годишњи одмор. За мене је вода, а у овом случају Дунав најбољи лекар. Пецао сам ја на многим околним водама, а једно време сам имао четири чамца на четири различите локације.

Једном приликом, давно је то било, поведе Бата другара на Босут и понесе за мамац две конзерве тада тек популарног кукуруза шећерца.

- Када смо дошли, свако забаци по два штапа, а нешто касније колега затражи још кукуруза. Питам га где му је кутија, а он вели да је појео. После сам му кукуруз давао на кашичицу. Тада смо, веровали или не, напецали пуну огромну чуварку укрштењака и шарана, па смо је једва извадили у чамац, а потом у ауто. Када смо дошли кући у Паланку рибу смо сместили у корита и измерили 120 килограма... – уверава нас Бата да није посреди пецарошка прича...

Било је у његовој каријери и шарана од близу 20 килограма, а највећи, капитални смуђ кога је ухватио још 1973-4. године у Тиквари вагнуо је 11 кила и 400 грама. 

Фото: Dnevnik.rs

Каже да до 2007. године није користио силиконске мамаце за блинкерисање, али га је онда другар на то наговорио и први пут када је забацио тај мамац ухватио је великог смуђа, па сада редовно користи поред живог кедера и ове мамце.                  

- Сећам се 1965. године када се Дунав излио, а риба побегла из рибњака да сам први пут јасенове штапове заменио са бамбусима, купио прву машиницу и са 20 метара најлона хватао комаде од 6-7 килограма, односно доносио толико рибе кући да је и отац остао без речи - присећа се Бата. - Још 1970. године купио сам дрвени чамац, пецарошки који се правио у Славонском Броду, још по који има у Тиквари, али сада су на везовима обично пластични и метални са јачим моторима. Увек сам се разликовао, чак и међу пецарошима на Дунаву, по томе што сам имао лак прибор чак и за крупну рибу. Мала удица, најлон никада дебљи од 0,10, пловак 0,7, штап на врху танак, људи не могу да верују. Први пут у Италији у Милану купим карбонски штап 1981. године, платим болоњез толико пара да сам код куће могао да купим фићу. Али, када се нешто воли... И данас имам прибора у вредности која је равна једном „голфу“. 

Милош Суџум

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести