Иако су југословенски комунисти до 1948. следили политику изворног стаљинизма, то их није спречило да се окрену Западу када је запретила војна интервенција СССР, предочио је директор Балканолошког института САНУ др Војислав Павловић.
Он је, говорећио односу САД према југословенском сукобу са Инфомбироом, напоменуо да хладноратовска логика, после разлаза са Стаљином, више није била од користи Титовој Југославији.
Зато је од 1949. године она своју спољну политику заснивала на сарадњи са САД и њиховим савезницима, објаснио је Павловић.
Према његовој оцени, западна финансијска и материјална помоћ која је уследила после тога биће основа на којој је изграђен југословенски пут у социјализам.
До Титове смрти 1980. године, подсетио је Павловић, 82 одсто свих иностраних кредита које је Југославија узела добијени су од Запада или међународних финансијских институција.
Суштина је у томе што је заоштравање сукоба Београда и Москве произвело преиспитивање америчке политике према Југославији.
У таквим околностима амерички Савет за националну безбедност је закључио да би пораз Титове владе угрозио сигурност Грчке и Италије и имао негативан психолошки ефекат у Европи.
Одлучено је да се упути помоћ у војном материјалу, опреми и пружи подршка и у оквиру Савета безбедности, где је Југославија 1949. изабрана за несталног члана са мандатом на две године, нагласио је Павловић.
Споразум о војној помоћи потписан је 1951. године на 746 милиона долара и до фебруара 1958. када је прекинут, остао је на 92 посто предвиђене суме.
Тим споразумом је заокружен програм западне војне и економске помоћи Југославији и овога пута није био условљен политичким уступцима.
Ако Југославија остане независна од Совјетског савеза, њено унутрашње уређење, маколико било неприхватљиво за САД, остаје њена унутрашња ствар, био је став владе САД, рекао је Павловић.
Како је образложио, то је била процена да Титов режим нема алтернативу, наспрам просовјетске владе која би угрозила америчке интересе на Медитерану и на јужном крилу западног савеза.
Односи су нормализовани, а опстанак Титовог режима је постао један од аксиома америчке политике у Европи, закључио је Павловић.
