Млади Сиријац Омар Фато детињство је провео у Дубаију, студије медицине почео је у Сирији, а завршио их је у Новом Саду, где је сада на специјализацији из ортопедије. Иако је медицину у нашој земљи студирао на енглеском језику, сада говори и пише на српском језику, а ретко се деси да неку реч не разуме.
- Приликом узимања анамнезе, пацијент ми је рекао да се повредио када је пао из чамца. Питао сам га где је то било, он каже, па пао сам из чамца. Ја питам је ли у кући, он поново каже из чамца. Питам је ли то било на послу, он поново каже из чамца. Изашао сам и питао колегу шта значи та реч. Вратио сам се код пацијента и питао га поново како је дошло до повреде и човек каже “Па пао сам из чамца”, а ја му одговорим “А, на реци”. Никада нећу заборавити реч чамац - каже др Омар Фато.
Рођен је у Дубаију 1990. године, а након завршене гимназије, отишао је на студије медицине у Сирију. Када су му остала свега два испита и дипломски, због рата је 2012. године морао је да напусти Сирију и отишао код родитеља у Дубаи, а са њим и његова колегиница са студија и садашња супруга др Рама Албеик.
- Тражио сам неки факултет где ће ме прихватити да завршим студије, али нисам успео нигде. Провео сам и три месеца у Америци, али нигде нисам могао да наставим факултет. Чак ни у Дубаију ме нису прихватили, јер сам ја у Алепу студирао на арапском, а у Дубаију студирају на енглеском. Супруга мог брата је из Црне Горе и по њеном савету сам контактирао факултете у Србији. У Београду су хтели да ме приме на четврту годину, али не и да ми пошаљу позивно писмо, а без њега нисам могао да добијем визу. У Новом Саду су ме прихватили на пету годину, послали позивно писмо и завршио сам студије на енглеском језику - присећа се др Фато свог пута до Војводине.
Венчао се 7. новембра 2013, а свега три дана касније стигао је у Нови Сад. И он и супруга су дипломирали 2015. године у новембру, иако су неколико месеци пре тога добили сина Висама. Државни испит нису могли да полажу на енглеском, те су у августу 2016. године почели да уче српски језик, прво три месеца на Филозофском факултету, а потом још три месеца у школи “Азбукум”. Државни испит су обоје положили у марту прошле годне, а месец дана касније уписали су специјализацију. Супруга је на другој години дерматологије, а он је на ортопедији.
На Клиници за ортопедију почео је да волонтира 1. маја и знао је половично језик. Доста тога је хтео да каже, а није могао, јер су му фалиле речи. Сада више нема тај проблем. Сваки дан је у Клиници од 7 сати ујутро, онда иде у салу до 14 часова, где је први или други асистент хирургу и потом иде на одељење бар до 16 часова.
- Први месец сам био на септичном одељењу, онда је прим. др Ивица Лалић тражио да дођем на одељење протеза. Велику помоћ имам од проф. др Драгана Савића, који ми је више од ментора и као отац и од којег учим не само да будем добар ортопед и хирург, него и добар и коректан човек. Захвалан сам и доценту др Зорану Гојковићу који се никада није поставио као да сам странац. Увек је према мени љубазан, од првог дана у сали се понашао као да сам одавде и помогао ми је да разумем српски менталитет. Изузетно је позитиван у управник Клинике проф. др Мирослав Миланков који је пун снаге и енергије и мотивише ме да идем напред, а ми специјализанти смо као једна породица и сви се међусобно помажемо - прича др Фато и напомиње да је до сада самостално урадио и четири мање операције
Омаров син Висам, којег зову Семи, иде у вртић са српском децом и пођеднако добро говори и српски и арапски језик. Омар каже да га син чак у неким ситуацијама исправља када нешто погрешно каже на српском језику.
Свиђа му се што су га овде људи лепо прихватили и што га ни на Клиници, ни у граду, нико не гледа као да је странац. Оно што је тешко прихватио су неке одлике нашег менталитета, као што су навике у храни и пићу.
- Ја не једем свињетину, а овде људи једу свињетину и за доручак. Али на Клиници када неко купи храну, у посебну посуду ставе сир за мене. Ја то јако ценим. Необично ми је било када сам видео и колико се овде пије алкохол. Мени је то страно. Необично ми је било и што људи пуно псују. Међутим, сада и ја некада опсујем, на пример у саобраћају, када возим кола, па ми неко излети и тада ме супруга пита јесам ли сада постао прави Србин - кроз осмех прича др Фато.
Волео би остане овде, а ускоро треба да постане отац по други пут и волео би да се његова ћерка роди у Србији. Међутим, специјализација дуго траје, пет година, и он не зна шта ће бити до тада. Свака година специјализације га кошта 2.500 евра, односно 5.000 за њега и супругу, а још толико дају за вртић у који им иде син. Они су на волонтерској специјализацији и не зарађују.
- Нисам планирао да останем овде, мислио сам да ћу отићи у Америку. Али тамо Сиријци не могу да оду. За неку другу земљу, опет ми треба нов језик, а то ми је сада тешко. Ми нисмо избеглице, ми смо дошли због студија. Када сам овде дошао био сам ништа, а сада сам постао нешто. Надам се да ћу ипак успети да останем. Живот се живи само једном и ја желим да га живим са осмехом. Хоћу да научим да радим сам, својим рукама - закључује др Фато.
Љубица Петровић
