На скупу учествују стручњаци из Велике Британије, Холандије, Шведске, Данске, Немачке, Италије, Грчке и Србије
Неуролог Елка Стефанова, руководилац Центра за поремећаје памћења и деменцију Института за неурологију Клиничког центра Србије и члан Организационог одбора скупа, навела је да су се најновија истраживања бавила начином како да се потврди болест пре него што се развије у пуној слици, када постаје препознатљива и за лаике.
Највећи напредак је, према њеним речима, остварен на плану одређивања биолошких маркера у цереброспиналној течности, али се назиру и могућности њиховог одређивања у крви.
Доступне су, рекла је, и различите методе из области визуализационих техника које могу да потврде постојање патолошког налаза у мозгу људи код којих постоји и најмања назнака да имају, на пример, Алцхајмерову болест, и то се утврђује с великим степеном сигурности.
После 80. године оболелих од 30 до 40 одсто
У Србији између шест и осам одсто особа старијих од 65 година боловаће од Алцхајмерове болести, док ће сваки десети имати неку врсту деменције, рекао је председник САНУ Владимир Костић уочи почетка овог скупа и додао да се тај проценат после 80 године креће од 30 до 40 одсто.
Он је за РТС истакао да је то доминантан проблем јер проблем погађа и породицу.
“Заједно са њима пате они који о њима воде бригу и посебно породице, које су такође погођене. Тако да имате учесталост, рецимо, различитих кардиоваскуларних болести, па чак и суицида, знатно више у тој популацији, него код популације која нема тај проблем”, истакао је Костић. Према његовим речима, тај проблем је свуда око нас и Србија је у овом тренутку, када се ради о деменцији, “у очекивању великог праска”.
“За највећи број деменција, ми данас имамо посла не са једном, него са много болести. Најчешће болести су болести протеина. Цела парадигма лечења је битно измењена. Оно што сада имамо у рукама је нешто што бих назвао фармацеутском стереотипијом, али не и безнађем. Вреди лечити ову болест”, наводи Костић. Како је рекао, утврђено је да су у средовечности фактори ризика за ову болест идентични као за кардиоваскуларне болести“, рекао је Костић.
“Са овим значајним напретком у сазнањима у вези са процесом развоја деменција, посебно Алцхајмерове болести, дошло се до чврстих доказа да болест има свој дугачак ток (од 12 до 25 година пре испољавања ) и да оно што ми видимо у клиници јесте, у ствари, почетак краја болести”, рекла је Стефанова уочи почетка скупа.
Што се тиче лечења, она наводи да су најновији приступи оријентисани ка биолошкој терапији и примени моноклоналних антитела, као начину да се промени ток болести или да се заустави процес даљег напредовања.
“И поред тога што их то узрочно не лечи, представљало би велики корак и успех када су овакве, неуродегенеративне болести у питању. Други тип лечења подразумева примену лекова који би деловали на ензимском нивоу. Мењање тих процеса довело би до онемогућавања продукције патолошких инклузија који уништавају неуроне и њихове мреже на више начина”, објаснила је Стефанова.
Додаје да ако се узму у обзир демографски подаци, као и подаци пилот студије која је спроведена 2004. године, сматра се да је распрострањеност деменције у Србији иста као у осталим европским земљама, где се креће негде око 6,5 до 10 одсто људи после 65 година старости.
“Велики захтеви су усмерени и ка збрињавању оваквих болесника, на социјалне службе и на оне које им пружају подршку у свакодневном функционисању, било да је реч о помоћи у кући, дневним центрима или трајном збрињавању”, каже Стефанова.
Центри за деменцију су развијени ради постављања дијагноза и лечења, али и саветовања о начину збрињавања оваквих особа, јер је тај немедикаментозни аспект у лечењу од велике важности.
Мултидисциплинарност је, додаје Стефанова, неопходна у процесу дијагностичког поступка уз визуализационе и радиолошке, као и методе из области нуклеарне медицине.
Када се постави дијагноза и успостави лечење, у даљем току болести потребни су, према њеним речима, други ресурси збрињавања и на сцену онда ступају терапеути из различитих области, неговатељи и људи из институција који могу да пруже асистенцију у свакодневним животним околностима.
Р. Д.
