Као Прва виша мешовита гимназија „Светозар Марковић“ наша школа је основана 1952. године, потом је 1959. спојена са Гимназијом „Јован Јовановић Змај“, да би 1963. повратила своје име и као гимназија „Светозар Марковић“ у великој мери очувала континуитет у раду: тај континуитет је, у периоду 1975-1990, преусмерен тадашњом школском реформом (тзв. шуварицом), али он није прекидан. За све то време, од оснивања до данас, у овој нашој школи радило се озбиљно и темељно, са знањем и ентузијазмом, са свешћу о томе какве педагошке циљеве треба постићи.
Свако од нас, бивших ученика, из гимназије као места великог педагошког обиља могао је понети различите дарове, утиске и успомене, па зато као својеврсно уздарје наша школа заслужује читаву збирку сећања свих њених некадашњих ђака. Ако би требало да овако јавно положим рачуне свога сећања, онда бих морао истаћи бар неколико чињеница које осећам као велику личну добит. Пре свега да кажем како сам у гимназији стекао другове и пријатеље са којима сам пролазио различита искушења, постајао све зрелији и стабилнији као човек, па ни те људе, а ни читаво то доба нећу и не могу никако заборавити. Уз то у гимназији сам стекао доста широка и обухватна знања из најразличитијих струка и наука: нека од њих сам непосредно користио у свом даљем животу и раду, а нека су ми превасходно послужила зато да утврдим чиме се нећу бавити, али је то сазнање ипак било веома битно у тражењу одлуке о томе чиме хоћу и чиме се морам бавити; морам зато да у животу не бих пропустио нешто, за мене суштински важно. У том погледу је огромна добит за мене било и то што сам у гимназији изградио снажне, моћне радне навике и почео да стичем несавладиви интелектуални ентузијазам који ме ни до данас не напушта.
А још кад се у личности професора споје особине доброга зналца и занимљивог човека, онда се чин учења, образовања и васпитања исказује на мноштво неухватљивих, драгоцених, чак игривих начина. Од професора Омера Маринкова учили смо се логичкој структури мишљења и ширини философских питања, али и човековој постојаности у суочењу са озбиљним, страдалничким искушењима. Од професорице Јованке Јовановић учили смо не само историјске чињенице него и то како мислити о историјским процесима, као што смо са професорицом Јеленом Манојловић Пажђерски Димовски испробавали како се разговором о књижевности може доћи до некаквих истина о животу самоме. Од професорице Војиславе Кнежевић учили смо како сагледавати и разумевати друштвене и политичке процесе, а од професорице Милене Шурјановић како се езгактни хемијски процеси могу тумачити као прави песнички догађаји, зачудни и необични, а тако логични и јасни.
Због свега тога, а и због много чега другога што у овој прилици не помињемо или чега најчешће и не бивамо свесни, данас извесно знамо да време проведено у нашој вољеној и поштованој гимназији јесте време када смо као ђаци полако престајали да будемо деца и постепено постајали људи. Ако имају памети, благословене страсти, а и нешто среће, ти ђаци никада неће заборавити да буду деца, ма колико постајали озбиљни, захтевни и одговорни људи. Због тога се гимназија заборавити не може, а памћењем свих оних људи који су себе уградили у наша одрастања, ми само признајемо да смо потпуно свесни како дуговања преузета од старијих генерација можемо вратити бар на два основна начина. С једне стране, топлином сећања на драгоцене професоре од којих смо учили и драге другаре са којима смо заједно учили; а с друге стране, снагом захтевности и љубави којом и ми ваљда дарујемо неке нове генерације које долазе. Оно чиме су нас задужили старији увек треба да буде враћено пре свега млађима, па се оваквом комуникационом, педагошком, образовном, али и метафизичком магијом ланац постојања се непрестано продужава спајајући претке и потомке у једну нераскидиву, постојану заједницу.
Искрено се ваља надати да ћемо у српској култури некако вратити тај, већ добрано угрожени дигнитет наших школа. Ако саме себе видимо као некакву кућу или дом који градимо, пре или касније схватићемо да је један важан, можда најважнији део темеља начињен баш у школи, поготово у таквој ризничној установи каква је гимназија, на месту где почињемо да се од детета претварамо у озбиљне људе. И зато, све се надамо да ће дете у нама остати и кад постанемо седи и погурени, те да ћемо имати довољно снаге за сећања пуна топлине и захвалности усмерене ка прошлости наше школе, као и снаге за наду и ентузијазам усмерене ка будућности, ка новим ученицима те исте, а увек другачије, али наше школе. И зато треба настојати да у српској култури вратимо већ добрано угрожени дигнитет наших школа, те да школе опет почнемо да схватамо као најбољу припрему за живот, а живот да волимо као свечаност и светост људског постојања.
Нека је слава нашој гимназији! На многаја љета!
Иван Негришорац (Председник Матице српске)
