Истина, тако је било и на почетку.
– Након школовања за собосликара и повратка из војске 1964. године, запослим се преко Војислава Јагетића, својевремено бечејског ватерполисте и председника клуба, у комбинату „Борово“ – прича Шипош. – Није било лоше у привредном гиганту велике Југославије, али сам две године касније основао своју радњу „Собосликар“, углавном за молерско-фарбарске радове у околини Борова и Вуковара.
Онда као локалпатриота пребацим фирму у родно Бачко Петрово Село и од 1970. плаћам порез у Бечеју, мада сам и даље радио у источној Славонији. Тад овде није било посла за мене јер сам живео у Борову, али сам се временом ширио и на Потисје. Од 1985. сам променио фах и прешалтао се на обележавање путне хоризонталне сигнализације. Посла било у Славонији, а и широм Војводине. А онда стигао 27. јуни 1991. и с породицом сам морао да се селим у завичај.
Све што сам стекао, остало је. Срећа да сам раније купио кућу у Бечеју, али нас је дочекала празна. Наставио сам породични бизнис, пунио нови дом и издржавао породицу. Било ме је у прво време по Ади, Бечеју, Кањижи, Сенти, затим Бачкој Тополи и Кули, проширио се и на банатске yаде, а касније диљем Војводине. Син Душан је мојим одласком у пензију преузео фирму, задржао назив старог заната, али у последње време овде за нас баш нема посла.
У међувремену је остао без животне сапутнице Милене, која је, тврди, била прави стуб куће. Њему и Душану није лако кад се врати с терена, али суморне мисли одагнају сећањем на стара, боља времена.
– Није лепше било само нама, него свима. Јесте се радило, и то напорно, али се и зарађивало. Првих двадесетак година сам, између осталог, фарбао фасаде и зидове славонских школа у Борову, Борово Селу, Боботи, Вери, Вуковару... По доласку у Бечеј, споља и изнутра Економску и Техничку школу, осмолетке „Здравко Гложански“ и „Север Ђуркић“, па „Шаму Михаљ“ и „Малу Зарду“ у Бачком Петровом Селу, „Светозар Марковић“ у Бачком Градишту, у Радичевићу, Милешеву...
Показује Лала и фотографију на којој човек раширених руку стоји на врху црквеног торња. Похвали се да је то он по завршетку реконструкције храма у славонском селу Трпиња пре тачно пола века.
– Прве цркве сам радио 1967. у селу Чаковци и Бераку. Годину дана касније средио сам богомољу у банатском у Иђошу, а онда сам прешао у Трпињу – много тога памти Лала. – Кад се сетим тих времена... Није се радило са скелом, већ смо импровизовали лифт. Доле у земљу пободен дрвени стуб, на другој страни точак са сеоских кола, а између дрвено вретено око којег се намота пајван и корпа у коју бих улазио, па су ме тако дизали уз торањ. Због јаког струјања ваздуха, само сам двадесетак минута могао да радим, а онда су ме спуштали да се пола сата одморим. И тако у недоглед, док не довршим сам кров торња и крст на „коти 36“.
На „моловање путева“ се прешалтовао 1985. и, ево, остао три и по деценије. Постао је то породични бизнис јер се истим послом почела бавити и кћи Дамјанка у Суботици, где је основала фирму истог профила „Боја“.
– Све је испало сасвим случајно, на наговор тадашњег директора „Бачка-пута“ Крсте Бугарског, те почнем баш у Бечеју. Купио сам трактор с тек ручно урађеном компресорском опремом, по идеји мајстора Јошке Ковача. Послове сам добијао свуда преко бечејске задруге „Интеркооп“, пазарио машину марке „греко“, а како се посао увећавао, набављао сам савременију механизацију, углавном немачку. Недавно и половни у одличном стању „хофман 18 унивезал“, који резервоаром за боју од 600 литара једним пуњењем може да извуче 15 до 20 километара линије на путу. И стара машина је у функцији, има резервоар од 250 литара, а оне раније још мањи. Е, да ми је садашња била раније, кад сам с оним старим моловао по 3.000 км линија годишње! – вели Лала.
Мада за њих нема посла у домицилном атару, Шипоши нису огорчени, већ често волонтерски офарбају паркинг испред Дома здравља, Стоматолошке ординације у свом комшилуку, Спортског центра... За своју душу и да суграђани виде да њихова фирма још увек постоји.
Властимир Јанков
