„ДНЕВНИКОВИ” РЕПОРТЕРИ НА КУБИ Угодна вожња у царству олдтајмера

Много пута смо се запитали колико веродостојно играни и документарни филмови о Куби приказују актуелно стање на том карипском острву.
 Ugodna vožnja u carstvu oldtajmera foto: Nataša i Bojan Harnovski
Фото: Угодна вожња у царству олдтајмера фото: Наташа и Бојан Харновски

Било да је реч о тој држави у социолошком, културном, историјском, али и техничко-технолошком смислу, она напросто фасцинира и никога не оставља равнодушним. Поготово не љубитеље аутомобила, јер је Куба царство времешних олдтајмера.

Наше путовање на Кубу обележили су, између осталог, аутомобили, али и друга превозна средства која смо возили или успут запазили. Први необичан утисак о Куби стичемо већ по изласку са аеродромског терминала на улицу, где се први пут сусрећемо са таксијем олдтајмером, који је, по свој прилици, старији и од наших родитеља.

На аеродрому изнајмљујемо унапред резервисани аутомобил којим ћемо истраживати острво. Упркос нади да ћемо добити неког времешног четвороточкаша, на наше изненађење, дочекао нас је прилично нов Киа „пиканто“ треће генерације. Прилично натоварен коферима, мали градски аутомобил је возача и сапутницу без проблема водио и по планинским путевима, трошивши притом, судећи по борд-компјутеру, око пет литара на стотину километара.

Нисмо могли да претпоставимо колико аутомобила са годином производње од пре више од пола века се и даље креће хаванским улицама. Неки су, руку на срце, уређени за туристичке туре, па су редовно одржавани у колико-толико оригиналном стању, док су многи други претрпели значајне модификације током времена.

Аутомобили који се најчешће срећу на улицама су из времена хладног рата. Многобројне “Ладе”, “Москвичи”, „пе-зејци“, „пеглице“ и други из источног блока још увек се увелико возе, не марећи за годину производње.

Први прави контакт са чистокрвним олдтајмерима имали смо у сусрету са таксистом Фредијем и његовим колегом, који су нас провозали Хаваном, показавши нам њене највеће знаменитости. Фредијев љубимац је Бјуик „роудмастер“ кабриолет из 1955., док је други таксиста наше пријатеље провозао у Шевролету „Бел Ер“, такође кабриолету, из 1952. године. Оба у оригиналном стању, са фабричким В8 моторима, спаљују велике количине горива у прилично кратком времену, али уз фантастичан звук. Поред дужине од око пет метара, оба аутомобила имају и изузетну ширину, па у оба реда седишта, који су прави отомани, могу удобно да се сместе по три особе, док сигурносни појасеви не постоје.

Фото: Наташа и Бојан Харновски у Бјуику „роудмастер“ из 1955. фото: Наташа и Бојан Харновски

Фредијев љубазни колега нам је поносно показао осмоцилиндрични драгуљ испод хаубе свог времешног Шевролета. Као и већина моторизованих Кубанаца, они сами одржавају своје аутомобиле и напомињу да је већина олдтајмера у великој мери модификована, како због економичности, тако и због самог визуелног утиска који остављају на путу.

Вртоглаве цене аутомобила на Куби, уз веома ниска примања просечних становника, резултирају процентуално веома малим бројем возила у односу на број становника. Примера ради, један Киа „пиканто“, уз порезе и све дажбине осигурања и регистрације, на Куби има цену од астрономских седамдесет хиљада долара, док је просечна месечна плата – тричавих двадесет долара.

Међутим, технички прилично сналажљиви, Кубанци доскачу том систему, као и неправедним европским ценама горива, уградњом економичнијих мотора у своје олдтајмере, вишеструко им продужавајући животни век. Најчешће се користе далекоисточни дизелаши, па смо тако под хаубом једног Олдсмобила из 1957. затекли Хјундаијев дизел агрегат који са трипут мањом запремином постиже довољну снагу да покрене безмало три тоне тешку каросерију. Далеко бољи увид у запремину и масу ових аутомобила стиче се изнутра. Прво се примете скоро 150 килограма тешка врата, на којима, као ни на осталим деловима ентеријера – нема пластике. Чак је и контролна табла изливена од легуре метала.

Фото: Шевролет „Бел Ер“ из 1952. Године фото: Наташа и Бојан Харновски

Кубанци очигледно воле своје аутомобиле и ту своју љубав нипошто не скривају. Оним аутомобилима који одступају од оригиналног стања, поред измена под хаубом, уграђивани су електрични подизачи стакала, разни спојлери и стабилизатори, тамне фолије на стаклима са рупама само за бочне ретровизоре, алуминијумске фелне велике цолаже, ЛЕД светла и сигнализација, клима-уређаји великих димензија и слично. Будући да је већина поменутог потпуно непотребно, а неретко и нефункционално, неки би рекли да се ради о хиру или кичу, док би се други сложили да аутомобили напросто вапе за таквим „унапређивањем“.

Изван Хаване, на ауто-путу, услед изузетно ретког јавног саобраћаја, многи Кубанци превоз налазе стопирањем и такав начин превоза није забрањен. Они који, међутим, имају „срећу“ да путују аутобусом, немају гаранцију на место за седење током путовања, јер је јавни превоз прилично преоптерећен. У Хавани се често могу видети препознатљиви жути амерички школски бусеви како, упркос годинама, успешно обављају услуге јавног превоза у престоници. У деловима градова са изузетно лошим калдрмама, као на пример, у граду Тринидад, саобраћају модификовани камиони великог клиренса и огромних точкова, чије су путничке платформе толико високе, да се путници до свог места морају попети – степеницама. На краће дистанце Кубанци користе такси-рикше на педале, док су изван центра града кочије и старији мотоцикли честа појава.

Фото: Кубанаци сами модификују и одржавају своје олдтајмере фото: Наташа и Бојан Харновски

Ауто-пут је на Куби посебно вредан помена. Наиме, коришћење се не плаћа нигде, осим на деоници Хавана – Варадеро, везе између главног аеродрома са најпознатијим летовалиштем имућнијих. Квалитет асфалта варира од одличног до прилично лошег, и то у прилично спонтаним сменама без средњег квалитета. Поред моторних возила, ауто-путем се крећу пешаци, кочије и бициклисти, и то често и у траци супротног смера, па је опрез обавезан. Заштитна ограда између два смера је реткост, али је травнати простор између трака довољно широк, да често служи као зауставна трака. Њиме се крећу и продавци сира и воћа, нудећи пролазницима своје домаће производе. Премда помало хаотичан, овај систем евидентно функционише, јер током 11 дана вожње по руралним и урбаним деловима најгушће насељеног дела Кубе, нисмо видели нити једну саобраћајну незгоду.

Иако веома заступљени, парови полицијских службеника који даноноћно патролирају су веома предусретљиви и љубазни, до те мере, да се самоиницијативно нуде за помоћ туристима изгубљеним у лавиринту старохаванских једносмерних улица. Семафори су такође збуњујући, јер се налазе обично иза раскрснице, а не испред ње. Тако се неупућен возач може зауставити на црвено светло – усред раскрснице.

Изузетан утисак су нам оставили кубански возачи, јер је колегијалност на изузетно високом нивоу. Чак ни у најгушћим саобраћајним гужвама нисмо чули да је неко некоме затрубио, а да то није било у знак поздрава…

Наташа и Бојан Харновски

Хемингвејев центар на Куби

Центар посвећен чувању литерарне баштине Ернеста Хемингвеја отворио се на Куби као нови начин сарадње са Сједињеним Државама у тренутку кад су билатералне везе старих хладноратовских ривала поновно захладиле.

Фото: Хемингвејев центар на Куби фото: Наташа и Бојан Харновски

Хемингвеј, који је добио Нобелову награду за књижевност 1954. године, написао је нека своја највећа дела током 21 године које је провео у Финца Вигии, а сада музеју у Сан Франциску де Паули на периферији Хаване. Центар је саградило Кубанско национално веће за очување културне оставштине и фондација Финца Вигиа из САД-а. Смештен је на шест хектара земљишта на којем је Хемингвеј живео окружен дрвећем у кући у шпанском стилу.

Хемингвеј је у Финца Вигију дошао 1939, годину пре објављивања романа “За коме звона звоне“, а тамо је написао и роман “Старац и море”. Он је оставио на хиљаде докумената на Куби, од писама и радова, све до фотографија и књига.

Д. Н.
 

EUR/RSD 117.9693
Најновије вести