У породици Новосађанке Дејане Сувајџић (29) љубав према коњима се преноси с колена на колено већ читав век. Од малена јаше, а сада је и сама инструктор у Коњичком центру Новосадског сајма. На њеним полицама налазе се многи пехари, али најдражи су јој они које је освојила на „Љубичавским коњичким играма” (2015) као прва жена која је победила на том такмичењу, на „3day eventing” (прво место, 2016), Државном првенству (екипно, 2016) и друго место на међународном коњичком турниру „Horseville”.
- Та љубав према коњима је почела пре него што сам се родила, тачније од прадеде, јер је он јахао за коњичку гарду, тако да је све почело од њега - прича нам Дејана. - Он је био огроман заљубљеник у коње, поготово у пастуве, мада не знам шта је баш толико чаробно у њима, ал’ ајде. Био је војно лице, па можда због тога. Онда је ту љубав пренео на бабу, која је почела да тренира јахање у првом новосадском државном коњичком клубу. Она је ту љубав на пренела тату, односно на свог сина, па се тата бави коњима од своје десете године. Наравно, на коњичком такмичењу се упознао са мојом мамом, која се такође бавила коњима, тако да је мени то било од малих ногу ту, поред мене, стално сам била у штали. Никад они нису форсирали да се бавим тиме, штавише увек су ме подстицали да пробам неке друге ствари, да се бавим децом и ту пронађем себе, будући да сам педагог по струци, али мислим да је ово било записано и пре него што сам била рођена.
Кад си први пут села на коња? Не рачунамо ако је то било док си још била у мамином стомаку...
- Први пут сам села са две године. Тата ме је ставио на коња и мислим да сам јахала са њим. А, кад сам имала пет-шест година онда сам почела да тренирам. Чак имам и слику на којој су две спојене: први тренинг са татом и после како већ сама прескачем препоне.
Какав је био осећај када си с пет година села на коња?
- Скроз нормалан. Не могу то да ти опишем, јер ми је толико било нормално. И до тада сам по неколико сати дневно гледала како неко јаше и мени је то било нормално, као и кад идеш улицом и користиш своје ноге. Кад сам почела спортски тиме да се бавим, било ми је природније да седим на коњу, него да шетам. Јер, тада сам јахала три коња дневно, по три-четири сата. Било ми је природније да сам на четири, него на две ноге. Али, зато, кад прескачеш препоне, то је осећај као да ти је неко уградио крила и можеш да летиш. Не толико зато што заиста летиш преко препоне, него зато што осећаш сву ту моћ испод себе, која тебе слуша. Овде имаш осећај да можеш да освојиш свет.
Верујем да је то оно због чега је јахање толико и посебно...
- Јесте, поред свих својих терапеутских дејстава, позитивне енергије која се дешава у јахању, мислим да препонски спорт има заиста посебну моћ.
Колико су млади заинтересовани за јахање, па и колико су упознати са тим?
- Мислим да с година све иде у развијенијем смислу. За сада се највише интересују деца, али нам долази и све више парова који желе да пробају заједно да јашу, одрасли који желе да им то буде нека врста луфта од свакодневице, имамо доста волонтера који не желе ни да јашу већ само да буду у друштву коња.
Да ли је боље кренути с јахањем од малих ногу или нема старосних граница?
- У принципу, нема. Ми кажемо да је коњички спорт за људе од седам до 77 година. Заиста може свако да дође. Наравно, зависи шта вам је циљ. Ако је циљ спортско јахање, да, боље је да кренете што раније. Пре неких месец дана имали смо баку од 72 године која је дошла да јаше. Има много људи који се у каснијим годинама одлуче за овако нешто и успевају без проблема. Јер, у нашем спорту, осим ако је шампионат, нема старосних категорија. Интереснанто је да се у коњичком спорту равноправно такмиче и мушкарци и жене.
А кобиле и пастуви?
- Све исто.
Значи, равноправност у сваком смислу. Шта је оно што особа мора да поседује, да тако кажемо, да би могла да се бави јахањем?
- Љубав. Љубав према животињи, као према бићу, да распозна све њене мане и врлине, да препозна да и они имају осећања и емоције, да и они некада могу да устану на леву ногу, да нису расположени за тренинг и да је некада паметније прекинути га. Љубав је оно што све покреће и одржава у коњичком спорту.
Чула сам да коњи умеју да буду врло прорачунати, да реагују и као људи... Колико нисмо ни свесни ко су и шта су кољи?
- Када сте почетник, дефинитивно да ће вас школски старији коњи одмах провалити. Иситна је да се искусан коњ другачије понаша према неком аматеру или према професионалцу. Заиста су паметни до бесвести, толико да се некад уплашим. Могу да се претварају и да су лењи, да им није дан, само да нешто не би урадили, али и обрнути. Како се ти опходиш према њима, тако ће и они према теби. Однос јахача и коња се ствара у боксу, не кад си на њему. То је већ друга прича. Ако водиш рачуна о њему, ако му дајеш посластице, ако га чистиш...
Да ли је то нека тајна успеха?
- Ако се нечему посветиш сто посто, радиш квалитетно и у континуитету, не може да прође без успеха. Ако радиш половично, онда то није то.
Има ли неки коњ који се издваја од свих с којима си се сусретала?
- Па, некако је сваки био посебан на свој начин. Не могу да издвојим ни једног, осећаћу грижу савест због осталих...
Али, нећемо им рећи...
- Можда бих издвојила мог првог правог такмичарског коња с којим сам поосвајала све могуће награде. Стигао је из Мађарске, кастрат, шест година, млад коњ. Све што ја знам научила сам њега, и све што сам ја требала да научим о коњима, он је мене научио. Кад је стигао, био је као дивљи коњ! Нервирао ме је на тренингу, стално сам падала. Али, кад уђем у паркур, где је заиста пресудна ствар, имала сам осећај да ће ући у ватру за мене. Укопчали смо се и везали емотивно, имала сам осећај да с њим могу кућу да прескочим, што је изузетно битно. Ако ти коњ даје сигурност као јахачу, ти идеш до победе. Такав је он, победник у срцу. Али, ми смо имали посебан однос у штали, на тренингу, у паркуру,... све то је било подељено, увек се знало ко је комадант, он је ту да ме слуша, али је љубав била огромна. Сад има око 19 година, зове се Утитарш, што на мађарском значи „сапутник”.
Л. Радловачки
