И комбинација свега наведеног изнедрила је познату „Новосадску размену књига” која је увек посећена више него што се очекује и која ће се, због целе новонастале ситуације, одржати опет тек у позну јесен у Културној станици „Еђшег”. Тренутно ради и као менаџерка књижевних пројеката за Фондацију „Нови Сад 2021” у оквиру чега води циклус књижевних разговора.
Одрасла сам окружена књигама. Моји су играли у сеоском позоришту и много су читали. Имали су једну преграду између две собе у породичној кући и она је била полица с књигама која се допуњавала и наставља да се допуњава. Природно ми је све дошло, врло рано сам почела да читам јер је свуда било књига, присећа се Катарина која је на крагујевачком Филолошко-уметничког факултету дипломирала Српски језик и књижевност, а покренула и блог „Преразмишљавање”.
Колико си сада, након свих селидби, окружена књигама?
Чини ми се више него у детињству. Имам обичај да, кад се селим, носим увек оно што нисам прочитала и што ми је следеће на списку, што баш јако желим. И у последњим селидбама чини ми се да носим мање књига, али се то допуни. Увек има књига код мене.
Супер што можеш тако, ја кад се селим битно ми је да су ми све књиге на броју тамо где сам и ја...
Е, ја не носим све. Оно што сам прочитала и што више нећу читати, остављам за собом, а носим само неистражено, само ново.
Паметан потез. И како ти се чини, колико људи, нарочито млађе генерације, воле данас да читају књиге?
Из мог искуства, не мења се то нарочито по генерацијама. Мења се то шта се чита и којим трендовима се приклања. Млађи данас неће прочитати „Недељни приказ” у „Политици”, али ће погледати шта амерички буктјубери читају, па ће то пронаћи и наручити или, ако је већ преведено, купити код нас у књижари.
Које су то теме за које се младе највише интересују?
Знаш како, оно што кажу - вечне теме уметности - одрастање, љубав, смрт. То је данас исто. Пре пандемије су се читале, и много тражиле на размени, дистопијске књиге, свашта у домену фанстастике, али се сада људи враћају доста класицима, неком старијем добу, историјским романима пре него предвиђањима будућности, ваљда зато што им је потребна та ушушканост. А и многи нису читали лектире на време, па сад кад виде на размени да је бесплатно, узму.
Како си уопште дошла на идеју да покренеш „Новосадску размену књига”?
Размена књига као концепт постоји одувек, или бар откако имам приступ интернету па видим шта се дешава по свету, али ниједна није била тог обима као наша, а чак ни она није требало да буде толика. Имала сам књиге које ми нису биле потребне и позвала сам људе на Фејсбуку да се мењамо, можда ћу добити нешто што ми је потребно. Међутим, дошло је толико људи и толико њих је тражило да се размена понови да смо морали да се удружимо. Сад нас има осморо у организацији „16. јул” и долази нам хиљаде људи и десетине хиљада књига прође кроз „Еђшег”. Прво смо били у „Дому б-612”, па смо морали да се селимо кад нам је простор постао мали.
Шта је оно што ти највише волиш да читаш?
Све! Ја сам једна страшна читалачка помијара. Све што има слова на себи ја ћу прочитати, чак и мајице. Док чекам у реду читам шта људима пише на мајицама.
И, има ли нека мајица која ти је посебно остала у сећању?
Заправо, јуче сам видела један дукс са чипком, на ком је из неког разлоге писало „Воуг” али „Кока-кола” фонтом. Врло симпатично, нисам могла очи да одвојим. Али, овако од књига у последње време због посла читам више савремене домаће књижевности, а оно што ја заиста највише волим јесу - лепе реченице. Волим да видим укусну реченицу, да се преврће по устима као шака свилених бомбона. То волим и то тражим. Тога има у разлчичитим жанровима и онда не могу да кажем да највише волим неки одређени. Оно што тражим може се пронаћи свугде, зато и кажем да сам помијара. Од последњих књига које су ми се највише допале... Само да се сетим... Читала сам баш нешто феноменално. Нека буде „Пионири малени нису морска трава” Андрее Попов Милетић. То је књига која ће у мени остати баш дуго.
Претпостављам да те је сво то читање свега што те окружује навело да покренеш блог „Преразмишљавање”, на ком се бавиш различитим темама на различите начине...
Да, то је преметање туђих мисли кроз моје и излагање тога свету. Почело је од неке припреме испита када сам писала по маргинама шта ја мислим о томе, шта то буди у мени, како се ја осећам док све то читам. Као неки најосновнији читалачки дневник. И онда сам то преписала на блог. Прво сам пискарала шта осећам о књигама, онда сам почела да мислим, па сам комбиновала мисли и осећања, па се пребацила на неку другу платформу и онда је то, уз подршку гостујућих аутора који су хтели да се опробају у писању, постао читав портал на ком се пише о стрипу, филму, позоришту и музици, и то све не пишем само ја. Имам неколико феноменалних младих критичара из региона, мада више волим да кажем да су из будуће Југославије, који пишу о свему и повремено ми пошаљу нека своја дела.
Колико су нам млади данас писмени? Имамо друштвене мреже на којима људи више не размишљају толико о граматици, о начину изражавања, битно им је да само избаце своје сирове мисли... Колико то, с једне стране квари наш језик, а колико га, с друге, прилагођава младима?
Бојим се да то није до четова, Твитера и ограничености броја карактера и ограничености брзином технологије. Да, млади читају статусе, твитове, све и свашта на сторијима и не гледају то као литературу и као репер шта је тачно, а шта није, шта је стандардно, а шта није, већ за то узму штампану књигу. А ситуација у издаваштву је таква да млади данас мисле да све како пише у неком „Вулкановом” трилеру важи, а стварно не важи. Али, не мислим да срљамо у пропаст.
Леа Радловачки
