ТВОЈА РЕЧ Небојша Карталија: Историја се понавља, али сваки пут све више кошта

Откако је омладинска страна „Твој лист” почела да излази сваког петка у „Дневнику”, једна од сталних рубрика је „На данашњи дан је...” коју пише демонстратор на одсеку за историју на Филозофском факултету докторанд Небојша Карталија (34).
р
Фото: Приватна архива

Иако та наука некима није интересантна, овај Сомборац већ две и по године нашим читаоцима, односно вама, доноси најзанимљивије осврте на датуме који су иза нас с надом да сте уживали читајући их јер, како каже, историја је попут сваког другог посла и неки су рођени за њега, а неки се њиме баве и само га отаљају.

- Још од малих ногу био сам заинтересован за науку - каже Небојша на почетку разговора, а на питање откуд он уопште у историји. - Занимала ме је астрономија, палеонтологија и напослетку ред је дошао на историју. Још у петом разреду схватио сам да желим да се бавим историјом.

л Шта је оно што те је баш њој привукло? И остале науке делују занимљиво, можда и занимљивије...

- Историја је научна дисциплина која се бави прошлошћу, која са собом увек носи једну дозу мистике. Свака људска делатност има своју прошлост, која просто чека да буде откривена. Жеља за открићима је од најранијих времена покретала човечанство.

л И, колико успевамо да научимо из/од ње, а у контексту будућности? Некад се чини да правимо исте грешке, па и горе...

- Нажалост, рекао бих веома мало. Разлог лежи у томе што људи веома често на историју гледају само на школски предмет од кога могу имати веома мало користи, заборављајући да је  „историја учитељица живота и светлост истине„ како је то рекао славни Цицерон. Историја се понавља, али сваки пут све више кошта.

л Колико, онда, има наде за неше друштво? Радиш на факултету, сусећеш се с младима који, додуше својевољно, изучавају историју, па како ти се све то чини - хоће ли млади променити свет?

- Нада постоји, јер да је нема читава наша цивилизација не би имала смисла. Историја нас управо учи да добре и племените идеје увек однесу превагу над оним лошим. Човек да би се бавио историјом, мора у души да буде идеалиста. Историја можда са собом не доноси материјално богатсво, али ова племенита наука оплемењује и шири видике. У ово доба трке за материјалним добрима и крајње циничног погледа на свет управо, тај идеализам и љубав с којом млади студенти долазе да изучавају историју су доказ ће млади мењати свет и то на боље.

л Драго ми је да то чујем. Надам се да је све то један од разлога што си пристао на сарадњу са „Дневником” и то у оквиру омладинске стране...

- Сарадња са „Дневником”, а посебно са омладинском страницом, представља право задовољство. Својим текстовима сам увек желео да читаоцима приближим историју, која се можда некоме чини далеком или сувише комплексном. Историја не треба да буде баук, већ инспирација. Како је то рекао Флобер: „Историја је пророчанство које се гледа уназад”.

л Колико смо спремни да прихватимо историју такву каква јесте? И баш зато, ко највише има „права” на њу?

- Веома често се чује флоскула: „Историју пишу победници”, која у суштини није тачна. Историју пишу историчари, у периоду када већ дуго нема ни победника ни поражених. Главне одлике историје је критички приступ и анализа чињеница. Историчар мора да се руководи Sine ira et studio, тј. да пише без мржње и наклоности. Што се злоупотребе историје тиче она је данас присутнија због чињенице да је свет постао глобалан и да су информације доступније.  Данас су на простору Балкана посебно популарне псеудонаучне терорије о старости поjединих народа и њихов пресудном историјском утицају. У временима транзиције људи имају тенденцију да се окрећу прошлости, коју творци оваквих ненаучних теорија додатно домишљају и роматизују. Разлика између њих и историчара је у томе што они пишу за људе који желе да верују, а историчари пишу за оне који желе да размишљају и критички преиспитују прошлост.

л Какви су ти планови за даље, видиш ли себе за катедром до краја радног века?

- Ко се заљуби у историју остаје јој веран до краја живота. Научни и педагошки рад ме веома испуњава и волео бих да се њима бавим и у будућности. Право је задовољство бити у друштву младих људи који су изабрали историју за своју професију, предавати им, али и учити од њих. Сматрам да је то велика обавеза и част.

Леа Радловачки

EUR/RSD 117.3121
Најновије вести