Марко је иначе студент друге године информационих технологија на Високој техничккој школи. Како нам открива, највећи проблем је незаинтересованост публике да подржи неафирмисане бендове, а нарочито када је реч о метал сцени која је веома слаба у Србији и на Балкану.
Публике има колико-толико, све зависи од тога где свирамо и колико је улазница, наводи Марко.
Како додаје, углавном нико неће да плати ако је скупље од 200-300 динара.
Баш смо у суботу свирали у Црној кући са још једним бендом, улаз је био 400 динара и било је баш мало људи, каже Марко.
Шта вас мотивише да наставите?
Највише љубав према музици. То волимо да свирамо и слушамо, па је тако и почело све. Кад сам био мали, саставио сам бубњеве од кутија и лонаца, па сам свирао, онда ме је тата упознао с једним бубњарем 2009. године и од тад свирам. Почео сам с роком, па сам прешао на мало жешћи звук и ето ме сад...
Шта те је навело да постанеш „мало жешћи”?
Звао ме другар да оснујемо бенд и кад смо смишљали шта бисмо свирали, било је, као - тешки метал! Па, ’ајде!
Колико си ти и мимо свирања стварно у причи тог „тешког метала”?
Па, јесам. Од детињства ми је тата пуштао „Металику” и „AC/DC,па сам временом сам прешао на „теже ствари”. И сад слушам свашта, осим народњака, наравно.
Будући да припадаш субкултури која, истина код нас не наилази на задовољавајућ одзив, колико је тешко пробијати се а остати доследан изабраном стилу и фазону?
Доста тешко. Знам много бендова који су имали публику и избацили неколико албума, а само су се у једном моменту распали јер нису имали новца. Не можеш ставити велику цену, а и неки би пре купили четири пива и напили се, него отишли на свирку и слушали другаре.
Колико се због тога кваре музика и музички укус младих?
Искрено, не разумем што тако раде. Кад чујем да долази неки познатији бенд, улазница је 1.000-2.000 динара и много људи одлази на те концерте. А кад је у питању друштво и јефтина свирка, онда нико неће да дође. Ваљда јер смо ми ту, сваког месеца радимо свирку-две, па могу да дођу кад год пожеле, а чувају новац за неке веће бендове. Знам много бендова који су се због тога распали...
Верујем да је то лоше за неафирмисане музичаре и подстицање младих да се баве музиком...
Није лако, нарочито у метал музици. Данас је најпопуларнији реп, хип-хоп, шта знам... Да би свирао метал, мораш то баш да желиш, иначе нема теорије. Ми не зарађујемо од музике. Што и зарадимо, платимо трошкове и пут, па нам ни не остане много. А треба и да чувамо новац како бисмо купили опрему, палице, жице,...
То звучи као да је скупо бавити се музиком. Више вам иде из џепа него у џеп...
Ја сам баш доста потрошио куповином бубњева. Треба имати пробе, а и то кошта. Баш треба волети све ово...
Колико те родитељи подржавају у свему?
Тата ме подржава. Мислим да нема ниједне свирке на којој није био, а мама, она ни не слуша то. Њу баш брига и у фазону је: „Ради шта хоћеш.” Тата ме баш свима хвали, зове људе на свирке и тако. Он ми је „number one fan”.
Планираш ли да се бавиш музиком и касније?
Волео бих, али мислим да ће то увек бити само хоби. Нарочито што смо одавде где има мало сцене за метал музику. Мислим на Србију и на Балкан. Данас је тешко и бити оригиналан, толико има музике и жанрова, свега и свачега да, шта год да избациш, звучи на нешто друго, и то друго што је већ познато, поједе наше.
Бенд „Northern Revival” постоји од 2012. године и тренутно га чине вокал Петар Рандељ, гитариста Александар Рајић, басиста Петар Кожувара и бубњар Марко Чизмар.
Свирају heavy stoner rock, метал рок, „нешто на тај фазон”, како каже Марко. Уколико нисте имали прилику да их чујете до сада, сутра наступају у зрењанинском клубу „Митраљез” (Трг Зорана Ђинђића) од 22 часа. Свираће као предгрупа бенду „Downstroy”, а улаз је скромних 150 динара!
Твој бенд искључиво ради ауторске ствари. Колико вам је, онда, компликовано да будете оригинални?
Доста... Успевамо некако. Некад једноставно кажемо да нема везе и ако звучи на нешто што већ постоји. Шта год да неко од нас смисли, другима звучи на нешто што је већ одсвирано. Онда прерађујемо, мењамо да звучи што оригиналније.
Најмлађи си у бенду. Како изгледа свирати са старијима?
Заправо, одлично смо се уклопили. Имамо слична мишљења, ко да смо генерација.
Шта би рекао младима који желе да се баве музиком?
Искрено, рекао бих им: „Само напред!” Нема довољно музичара, нарочито на овој сцени. Ипак, не треба претеривати, улагати велике паре с надом да ће за пет година бити светски познати.
Леа Радловачки
