Уколико сте је пропустили, радове можете погледати на нашем сајту, уз интервју који смо урадили са овом младом уметницом, чији је животни пут наизглед необичан, али ипак савршено уклопљен, будући да је завршила средњу медицинску школу, након које се у потпуности упустила у свет уметности.
Заинтересована за оно што се крије у нама, што је неопипљиво и на неки начин недокучиво, Милана је, пробудивши дете у себи и држећи се својих правила које немају границе и оквире, почела да ствара уметност коју живи и осећа. Како ју је одувек привлачило да помаже другима, кроз пружање прве помоћи и идеје да се оствари као зубни протетичар, узевши своју фантазију у своје руке и преточивши је у уникатна дела, ова млада Суботичанка пронашла је начин како да помогне себи и својој потреби да гледа у свет који се налази у њој, али и нама. Међутим, како не воли да планира и залуђује се идејом да ће се у животу наћи стриктно тамо где је замислила, код себе је прихватила да је флуидна особа, баш као и микроорганизми који је фасцинирају, те је става да ће је живот одвести управо тамо где треба да буде.
– Када сам у четвртом разреду средње школе морала да одлучим шта ћу даље, из неког разлога сам насликала слику као поклон тадашњем дечку, која је испала баш добро. Мене је то привлачило да радим без претераног размишљања, па оно што сам требала да учим за пријемни, стално је било „на чекању“. Како се ближио мај, схватила сам да подсвесно не желим да упаднем на зубну протетику, већ да искористим план Б. Ипак је рискантније уписати нешто што се тиче уметности, с обзиром на разне ставове старијих.
Ти и имаш ту срећу што долазиш из породице која зна шта је уметност...
– Да, то се слажем. Тата је само рекао: „Морам ти рећи да није све тако бајно и сјајно како изгледа“. Слажем се с њим, али, просто, било им је драго што сам ипак овако одлучила и себе послушала.
Колико инспирације за уметност црпиш из медицине?
– У трећој години сам тек почела да црпим одатле јер до тада смо више имали вежбе техничких ствари. А у трећој години, кад треба да испољимо неки део себе, мени су били занимљиви ти облици које праве микроорганизми који се виде под микроскопом, од разних боја до облика и свиђало ми се што је све тако променљиво, флуидно, нису јасне структуре... Флуидност је оно како сам замишљала да се све креће и бива, некако сам се саосећала са тим ритмом. Ја сам га измислила, али и самим тим и саосећала с њим, а у средњој школи сам имала прилику да под микроскопом видим разне ствари. Такође, бактерије које су у Петријевим шољама, оне могу бити јако вибрантних боја, јако шаролике, а то је естетика која ме је привлачила. А што се тиче неког филозофског дела, доста сам интроспективна, али не у смислу да загледам у своју главу, већ ми лако иде да спуштам фокус у унутрашњост свог тела, да визуелно замишљам шта се унутра све налази и дешава, а што не мора да буде анатомски тачно, јер није то ни фора.
Зато се и зове уметност...
–Тако је! То сам једино осећала јер сам раније покушавала да се уклопим у неке концепте које сам мислила да ће другима да се свиде, а сви су базирани на нешто што се дешава у свету и око нас, нешто ван нас, па никад нисам истрајала у томе. Прва слика коју сам почела да радим био је аутоакт, радила сам своје тело. Прича је била суочавање са својим егом, својим несигурностима. Онда сам прешла на неку другу идеју, да зађем још дубље унутра, па сам сликала унутрашњост, више као неке органске масе, ткиво које је розе и мекано, као да си у неком вакууму, изгледало је топло, као да си поново у утроби. Неки даљи корак био је да одем у нешто још апстрактније, што јесте у нама, али није толико опипљиво. Буквално није опипљиво, али постоји ту. То ми је и занимљиво, што је свеприсутно, а никад не можемо заправо да знамо како то нешто изгледа. То ми је дало простора да замишљам, фантазирам, да се замислим, да су ти организми већи од мене, ал’ да су тако као из неке бајке.
Како други доживљавају ту твоју уметност света у нама?
– Наилазила сам на разне коментаре и доживљаје. Било ми је драго што сам од неколико њих чула да им се јако свиђа концепт, што ми је показало да људи ипак имају освешћен тај део телесног, нечег свог. На пример, један човек ми је рекао како је пре месец дана чуо нешто што је везано за ово, да је наше срце као мозак за себе и како му је фалила једна реч да то све објасни, па је изговарао „ћелијица”, што је реч коју сам користила док сам причала о радовима на изложби. Такође, деци је био занимљив колорит, јер је шарено и драго ми је што је неколико њих то видело, јер ово јесте била игра. Тако сам и желела да оживим унутрашње дете у себи, јер доста ретко можемо у неки део каријере да уплетемо своје унутрашње дете.
Може ли се живети од те игре?
– То још не знам. То ћемо тек да видимо кад будем почела да зарађујем, што би било добро.
Имаш ли неке планове, опције?
– Знам да ми стоји назад у глави што се тиче финансија да могу да се окренем тетовирању, што је нешто што бих радила јер је исплативо, а знам да технички то могу да савладам. А што се тиче продавања слика или неких скулптурица, мислим да је то теже код нас јер људи, генерално, немају толико новца, чак ни за основне ствари, а камоли да дају већу суму новца за уметност. Сигурно да постоји одређена група људи која то може себи да приушти, али гледам и кроз себе и људе које познајем, ја не бих могла да наплатим онолико колико сматрам да мој рад заиста вреди и колико сам ја уложила у њега и не знам да ли би то била довољна мотивација да истрајем у томе. Сад је све супер док то мене занима, али искусила сам да, кад нешто пређе у посао, кад нешто радим за некога, то је онда тотално другачији доживљај свега. И баш то што си питала: да се живи од уметности, а да се и даље осећам као дете, сматрам да је јако тешко, али не мислим да је немогуће.
Постоје ли неки тренуци или неко емотивно стање у ком се налазиш па имаш потребу да ствараш?
– Пре него што сам кренула да радим овакву врсту слободнијих радова, осетила сам неслободу и гушење, некако, покушавала сам да пронађем смисао у томе што радим, а нисам успевала. Тај грч и оклоп су ме само навели да идем корак напред и да се ослободим од свега тога и одем у нешто о чему не желим да размишљам како ће испасти, коме ће се свидети или неће. И на крају је то баш та серија која је завршила на мојој првој изложбици. Људи се занимају за моје радове, што ми је потврдило да је вредело ризика. Рецимо, на ове радове неки професори су реаговали лоше, неки су говорили да је одлично, што самим тим говори да је све то субјективно, а мислим да треба слушати свој импулс, јер он је истинит нама. Наравно да је нама студентима важно шта професори кажу, али треба направити неку границу, јер yаба радим оно што професор каже, ако ја то не осећам. А мислим да је тешко да ти хоби буде нешто што те јако ради, јер знам по себи, кад кренем да радим нешто што ме испуњава, ја се потпуно дам у то и ништа друго не постоји и немам времена низашта друго. А не могу да радим кад нисам расположена, већ кад осетим животну полетност, тад сам јако мотивисана, јер осећам живост коју преносим даље у раду.
Фото: Приватна архива
