Оно је искључиво симбол храбрости, пожртвованости, спремности. Батаљон у Панчеву има око 60 људи на располагању, од којих су четири жене! А како су нам рекле Катарина Ђорђевић и Бранка Савић, које су нас недавно угостиле и спровеле кроз своје радно окружење, у батаљону су сви равноправни и осећају се као део велике породице.
- Допуњујемо се понекад са мушкарцима, ускачемо једни другима и помажемо - објашњава Катарина, која је већ седам година члан ВСЈ Панчево. - Иако идемо на мање опасне интервенције, мушкарци нас заиста увек чувају.
Међутим, кад разговарате с те две даме, не стичете утисак да нису способне да саме припазе на себе. Рецимо, Катарина је 14 година тренирала карате, од малена је знала да ће бити у униформи, завршава Криминалистичко-полицијску академију, професионално се бави ловом, а још на курсу за ватрогасца била је боља од појединих мушкараца.
- Одувек сам волела униформу, али нисам знала чиме бих се стриктно бавила - објашњава Ђорђевић. - Једноставно, прво сам наишла на конкурс за ватрогасце, а кад сам почела тиме да се бавим, схватила сам да је дефинитивно то мој позив, посао у који сам се заљубила.
С друге стране, Бранка је радила у кухињи, а пре десетак година је вољом и жељом успела да пређе у ватрогасце. Иако ради у оперативном центру, где прима информације и прослеђује их дежурној екипи, њен посао није ништа мање важан, одговоран и стресан.
- Знате, буде разних дојава, а треба све податке добро чути, извући што више информација и пренети их ватрогасцима - наводи Савић, што значи да од ње зависи где ће се ватрогасна јединица упутити и како ће се организовати за оно што их на терену чека.
Како је неколико пута командир чете Предраг Аничић нагласио, жене генетски имају боље предиспозиције од мушкараца, те су непревазиђене у оперативном центру где се сливају све информације. Стога сви наши саговорници и наглашавају да су и те како неопходне у ватрогасним јединицама јер, осим што умеју да држе шмркове и гасе пожар, посебно су добре у држању свих „конаца” од којих и зависи где ће се црево развући.
- Тешко је мотивисати жене да нам се прикључе, мисле да је ово тешко и да није посао за њих - каже ватрогасац-спасилац Катарина Ђорђевић. - Било би лепо да се што више њих пријави, потребне су бар због оперативног центра. Свакој смени су неопходне бар две женске особе како би се урадила што боља организација посла.
Када зачује сирену и смернице где треба да се нађе у што краћем року, Катарини свашта пролази кроз главу. Ипак, како би била што спремнија за посао, мора да остане прибрана и да, како каже, искључи емоције не би ли све одрадила што боље.
- Увек је неизвесно кад се прими дојава, никад се не зна шта вас чека на терену, проради адреналин - прича млада саговорница. - Овај посао је у сваком смислу тежак, и психички, физички и емотивно. Али, кад све завршите, осећај је непроцењив јер знате да некоме можете да помогнете. Буквално се осећам као херој.
А тако је околина и доживљава. Премда је посао ризичан и некад се не обави онако како је планирано, ватрогасци-спасиоци морају да буду свесни да су дали максимум ризикујући свој живот, а колико год да су свесни да нису они криви, ипак им не буде свеједно.
- Не знам који бих терен посебно издвојила, али мислим да ми најтеже падају саобраћајне незгоде, то највише утиче на мене - признаје Катарина. - Будући да живим у Ковину које је мање место, а тамо се сви знамо, могу рећи да ме доживљавају као хероину. Лепо се осећам јер умеју да приђу и да ме похвале.
Посао ватрогасца је један од оних који не прашта приватне проблеме и муке. Сав терет живота ван станице мора тамо и да остане, а ако се „у ваздуху” и осети нека напетост или проблем, сви заједно покушавају да га реше.
- Само ми знамо које проблеме имамо, а имамо их - говори насмејана Бранка, додајући да су такве ситуације још један од показатеља како ватрогасци заиста функционишу као део породице.
Текст и фото: Леа Радловачки
