С обзиром на то да је попис завршен пре неколико дана, још увек је у току процес анализе података, али како је за „Дневник” рекао координатор међународног пописа у Србији Марко Шћибан из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије, на први поглед се могу издвојити неки интересантни примери.
- Због благе зиме смо сигурно имали мање птица на зимовању, јер их доста није дошло из Сибира, централне Азије, али и северне Европе, док је уочено веће присуство неких јужних птица, па можемо рећи, по грубој процени, да око 250.000 јединки обитава у нашим крајевима – рекао је Шћибан. - Температуре су биле изнад просека, па смо успели да забележимо врсте које до сада нисмо имали у нашој стручној литератури, а то су шумски спрудник, мала спрутка, властелица (три врсте шљукарица) и први пут жута чапља. Раније нисмо имали више од једне црне роде, а сада су виђене две и то код села Српски Милетић и код Ечке. Занимљиво је да смо ове године имали више учесника, те су нека места детаљно прегледана попут околине Новог Сада, Сомбора, Београда, Суботице... У Поморављу је био нешто слабији одзив пописивача, али ћемо се потрудити, преко обука које планирамо у скорије време, да и тамо појачамо покривеност терена у будућности.
Грабљивице крстаре над равницом
По речима Марка Шћибана, средином јануара је организован симултани попис грабљивица који се спроводи на нивоу Панонске низије, а пописивачи из Србије истраживали су Бачку, Банат, Срем, Посавину и Подунавље.
- Нажалост, иако имамо пет познатих гнезда крсташа, само су четири лоцирана, те ће јавност о томе бити ускоро обавештена. Несвакидашње, ретко и занимљиво је било посматрање две црне луње. То је редовна селица Африке или Индије, а код нас су забележене у околини Београда. Виђено је и пет примерака црног орла, који су једна од најугроженијих врста орлова у Европи, а воле да презиме у нашим крајевима. Примећено је и двадесетак примерака малог сокола, врсте која се гнезди у тундри, често на тлу – навео је Шћибан неке од грабљиваца које су пописали.
По његовим речима, у Неготинској крајини забележено је тридесетак кудравих пеликана, што је већа бројност у односу на прошлу годину. Строго је заштићена врста, која воли да лута у зимском периоду. Најчешће се ради о младим јединкама којима треба неколико година да достигну полну зрелост, тражећи место са већим извором хране, дружећи се и заљубљујући.
- Код нас су пеликани у последњих пет година постали редовни, док је у ранијем периоду био врло редак примерак, или ми једноставно нисмо имали среће да их редовно бележимо – прича наш саговорник. - Нажалост, врста је доживела велики пад бројности прошле године у делти Дунава и на Скадарском језеру, због појављивања птичјег грипа, те смо мислили да их нећемо имати, али су они ипак заволели наш крај. Надамо се да ће остати редовни и почети да се гнезде у будућности. Забележено је и десетак јединки орла белорепана, што је неуобичајено, јер у том делу Србије није бројан као овде у Војводини, пошто је Неготинска крајина заправо део низије Добрудзе, која се налази између Румуније и Бугарске. Чак их има и на Ђердапској клисури, те се може рећи да су и они постали редовни.
Строго заштићена врста из Црвене књиге, мали лабуд, једна је од најређих птица водених станишта Европе, који се гнезди у тундри, а како каже Марко, то је донедавно била изузетно ретка врста, а сада их из године у годину имамо све више, што је тренд повећања бројности у источној Европи.
- Први пут имали смо 101 јединку на неких шест мапираних места, и срећни смо што је та ретка и угрожена врста постала редовна зимовалица код нас – узбуђен је Шћибан. - Већина налаза су са Дунава, само је једно велико јато од око 60 птица било из Потамишја, у околини села Баранда. Забележили смо још птица из тундри попут баршунастих турпана, који код нас долазе у мањем броју, али се и у Европи бројност популације смањила за преко 60 одсто. На Лабудовом окну, уочили смо осим малог и великог лабуда, као и лабуда грбца. У синхроном великом бројању речних галебова у Београду и Новом Саду на депонијама, успели смо да избројимо негде близу 65.000, што је велика бројност у поређењу са Словенијом, у којој на националном нивоу преброје 5.000 јединки.
Нажалост, ружичасти пеликан се, упркос великој жељи истраживача, ни ове године није појавио. Екстремна суша летос није погодовала сезони гнежђења воденим птицама, а уз појаву птичјег грипа, у комбинацији са ловом, криволовом и загађењем и долази до њиховог нестајања.
- Практично је јасно да је ове године глувара, иначе наша најбројнија патка која је и ловна врста, заиста подбацила у бројности – разочаран је наш саговорник. - Лиска такође, ловна је врста, из породице барских кока, некада је била симбол честе птице, а постала је ређа и на гнежђењу и на зимовању, на шта нам указују подаци. Раније смо имали преко 40.000 јединки, а сада мање од 20.000. Не знамо шта се дешава, али се надамо да ће нам анализе дати неке одговоре. Патка ледењарка се код нас појављује појединачно, док је у Европи забележен огроман пад бројности. Захваљујући одличној сарадњи са пописивачима из Хрватске, помажемо једни другима и после делимо податке што је одличан пример сарадње. Они су успели да обиђу део од Батине до Бачке Паланке, а ми смо радили водопловне зоне са наше стране, од Горњег Подунавља до Бачке Паланке и од Бачке Паланке до бугарске границе, у чему су нам много помогли Дирекција за пловне путеве „Пловпут” и ЈВП „Војводина шуме”. А део пописа радимо и са обале.
Међународни попис птица водених станишта у нашој земљи, сптроводи се последњих 30 година, а од 2011. године Друштво за заштиту и проучавање птица Србије координише пописом у Србији.
Ивана Бакмаз
