ВОЈВОЂАНСКО ЗДРАВЉЕ Депресију током живота развије сваки шести човек

Депресију у нашој земљи има пет одсто становништва, односно око 420.000 грађана. Број оболелих од депресије стално расте и огроман пораст се бележи и међу адолесцентима, а процена Светске здравствене организације (СЗО) каже да је у свету око 300 милиона оболелих.
Klinika za psihijatriju Kliničkog centra Vojvodine Foto: Dnevnik.rs
Фото: Клиника за психијатрију Клиничког центра Војводине Фото: Дневник.рс

У Клиници за психијатрију Клиничког центра Војводине упозоравају и да је депресија најчешћи разлог за самоубиство, јер чак од половине до две трећине укупног броја суицида почине управо људи који пате од ове болести, те да је стога јако важно да се болест што раније открије и започне лечење.

- У Клиници за психијатрију годишње се болнички лечи 250 пацијената са дијагнозом поремећаја расположења, односно са тешким формама депресија, као и са биполарним премећајима. Амбулантно смо прошле године укупно прегледали око 20.000 људи, а бар четвртина тог броја, односно око 5.000 особа, јавља се због депресије - каже управник Клинике за психијатрију доцент др Владимир Кнежевић и додаје да жене два и по пута чешће оболевају од ове болести.

Седативи не лече депресију, него је и погоршавају

Према његовим речима, депресија је један од најчешћих поремећаја менталног здравља, као и проблем јавног здравља због нарушавања квалитета живота пацијената, али и многих здравствених и друштвених последица које носи.

Фото: Доцент др Владимир Кнежевић Фото: Дневник.рс

- Процењује се да сваки шести човек током живота развије депресивни поремећај. Скривање и занемаривање симптома због стигматизације особа са менталним поремећајима засигурно доприноси чињеници да је депресија у нашој земљи врло често непрепозната и нелечена - сматра др Кнежевић и додаје како је едукација опште популације изузетно значајна у препознавању симптома, што доприноси раној дијагностици.

Начелница Одељења за поремећаје расположења и анксиозне поремећаје у Клиници за психијатрију КЦВ професорка др Александра Недић каже да велико социјално раслојавање и велики број сиромашних, као и убрзан технолошки развој доводе до поремећаја самог живота, ко и промене стила живљења, а том технолошком развоју човек не може биолошки да се адаптира.

- Људи нису “скројени” за мултитаскинг. Све то доводи до стреса, а то је свакодневно низ стресних догађја са којима се суочавамо. Ти догађаји изазивају талас болести, од срчаних, дијабетеса и других ендокриних болести чији број се стално увећава, људи добијају висок притисак, мождане ударе, Тада настаје депресија која је коморбидна, односно која се јавља уз друге болести - наводи др Недић.

Највећи број људи данас не спава довољно или превише раде или имају превише проблема. Сан се нарушио и у целом свету људи спавају од сат, сат и по или два сата мање. Др Недић каже и да савремени живот одликује претерано седење испред телевизора или за рачунаром, да се људи мало крећу, а уз то се и нездраво хране. Стога је велики пораст ендокриних болести, који су тесно повезане са централним нервним системом, односно фунционисањем жлезда.

- На индивидуалном плану је присутна стална компетиција која није здрава. Недостаје емпатија, људи се не чуде агресивним импулсима, не постоји систем вредности, присутна је неједнакост, нема вредносних критеријума, једини вредносни критеријум је новац. Такође, нема брака већ постоје патнерске заједнице, у могим браковима и везама нема деце. Депресивне особе код нас посежу за алкохолом, који временом подстиче депресију и ова врста “самопомоћи” је на кратке стазе, а млађи људи узимају психоактивне супстанце, које такође не лече депресију и чак је подстичу - казала је др Недић.

Она упозорава да у случајевима када уз телесне болести постоји и депресија, лечење телесних болести може да буде недовољно ефикасно, ако се не лечи и депресија. Пацијент мисли да је депресиван због здравствених тегоба, а не посумња да је оболео и од депресије и да и њу треба да лечи. Зато је депресија удружена са другим болестима велики проблем.

- Људи прво прођу телесна испитивања у потрази за оздрављењем, а најчешће су то болови у леђима, мада могу да буду и у желуцу, као и неспавање. Пошто за њихово стање не може да се нађе одговор, лекари опште праксе тада пацијенте упућују психијатрима - напомиње др Недић и додаје како је то најчешћи пут који пређу људи који су освешћенији, али су то ређи случајеви у односу на све оне непрепознате случајеве депресије.

Депресија која није удружена са другим болестима такође је велики проблем, јер се све чешће јавља код младих људи и на то упозорава и Светска здравствена организација. Код нас се још увек не бележи овакав тренд код младих људи, али се уочава повећан број адолесцената који траже помоћ.

Фото: Професор др Александра Недић Фото: Дневник.рс

- Некада је депресија почињала око 40. године, а сада се та граница померила на 28 година. Међутим, у развијеним земљама велика је стопа суицида и то међу младим људима у Америци, али и међу младима и међу старијим људима у другим земљама - наводи др Недић.

Дијагноза депресије немогућа је без разговора, односно интервјуа са психијатром. Разговор укључује посматрање пацијента, како би се уочило да ли изостаје мимика, гестикулација, је ли особа успорена, да ли тихо говори, изоставља ли одговоре и прелази на неке друге теме, има споре покрете.

- Пацијент је за неке теме незаинтересован, враћа се на исту тему, неактиван је. Из разговора сазнајемо да се повлачи из друштва, не може да слуша друге људе или да се укључи у разговор са њима, нема енергије, ни мотива. Људи који желе да помогну депресивним особама не треба да се воде изреком “клин се клином избија”, већ би требало да им кажу како им желе добро, виде да се они не осећају добро, желе да им помогну, али не могу, те их упуте на оне који могу да им помогну, а то су психијатри - објашњава др Недић.

Депресија је водећа болест која доводи до онеспособљености за посао због изостанака, а од половине до две трећине самоубистава учине тешко депресивни људи. Депресија се враћа у 50 одсто случајева, а са повећањем броја епизода, све је теже њено лечење.

- Депресија је лечива и омогућава људима да социјално функционишу и буду они стари, а то је мерило успеха лечења. Према подацима Института за јавно здравље Србије “Др Милан Јовановић Батут” код нас око пет одсто људи болује о депресије, али је вероватно већи број оболелих. Разлог мањем броју дијагностикованих је што је препознавање болести лоше,  као и то што је и даље присутна стигма особа које имају овакве тегобе и траже помоћ психијатра, те ови људе и не траже помоћ и не јављају се лекару - каже др Недић.

Депресивна особа нема воље, стално лежи, нема интересовање ни за шта, запушта и личну хигијену. Људи непрекидно брину како ће да плате рачуне, да обезбеде егзистенцију, не виде ништа око себе, нису у стању да функционишу, све више тону, немају интерес ни за децу, губе све друштвене контакте и могућност комуникације.

- Ова болест се лечи лековима и након прве епизоде депресије лечеЊе обично траје од једне до две године. Након друге епизоде лечеЊе је некада доживотно, а некада траје годинама. Међутим, сваки пацијент је за себе и зато је важно добро познавати пацијента и прилагођавати му терапију - објашњава др Недић.

Осим лековима, у лечењу депресије користе се и апарати и то су електроконвулзивна терапија, позната као електро-шокови, и транскранијална магнетна стимулација. Управник Клинике др Кнежевић каже како се електричном стимулацијом утиче на спцифичан регион мозга и тиме поспешује функционалност централног нервног система, те редукују симптоми.

- Третман транскранијалном магнетном стимулацијом траје од четири до шест недеља, пет пута седмично, а сваки третман траје од 10 до 40 минута, зависно од индукованог режима стимулације. Ове године смо у Клиничком центру основали кабинет у којем ћемо давати ову терапију и набављена је опрема захваљујући Покрајинском секретаријату за здравство. Кадар имамо, а кабинет би ускоро требало да почне да ради - наводи др Кнежевић.

Електроконвулзивна терапија је стара, али високо ефикасна метода метода, која се ради на нов начин, али само на ВМА.

- Уради се од осам до 12 сеанси, што би требало да доведе до повлачења симптоматологије. Пацијент се уведе у краткотрајну анестезију и терапија траје милисекунду. Обе ове методе се раде код тешких облика депресије и веома су корисне у лечењу, а и често ефикасније од лекова - каже др Кнежевић.


Разговор и подршка

У разговору са особом која показује знаке да би могла да изврши суицид, постављање директних питања не повећава ризик од самоубиства. Др Кнежевић саветује да им се редукује приступ опасним оружјима, оруђима и лековима, као и да треба разговарати са њима и пружити им подршку, те упутити особу на професионалце и институције које се баве превенцијом и лечењем.


Процењује се да је депресивни премећај имало више до 75 одсто особа које су извршиле починиле суицид, а око пет одсто их је имало хроничну телесну болест и најчешће су то малигне, болести централног нервног система, кардиоваскуларне болести или физичка онеспособљеност. Сваких 40 секунди један човек у свету одузме себи живот, а годишње 800.000 људи изврши суицид. Подаци Светске здравствене организације кажу да на сваки извршени суицид долази 20 покушаја, те да је стопа самоубистава од 10 до 11 на 100.000 људи. Др Кнежевић каже како је у Србији стопа самоубистава 16 на 100.000 становника, а да је Војводина у врху ове статистике, нарочито Севернобачки округ и Суботица..

Подаци СЗО из 2016. године кажу да је суицид 18. узрок смрти у општој популацији и други најчешћи узрок смрти у популацији старости од 15 до 30 година, а слична је ситуација и у Србији. По стопи суицида смо знатно изнад светског, а незнатно изнад европског просека,  али је та стопа ипак сада нижа у односу на последњу деценију прошлог века.

- Самоубиство почине и млади и стари, али најчешће су то мушкарци средњег и старијег животног доба, а највећа стопа самоубистава је током викенда и празника. Лечење депресије представља превенцију суицидалног понашања, а превенција самоубиства један је од значајнијих делокруга рада психијатрије. Депресија треба озбиљно да се схвати, да се људи упуте на лечење у институције, да им се пружи подршку и разумевање. Чињеница је да је све што има везе са менталним болестима табу тема, али је зато јако важна подршка породице, коју пацијенти углавном имају и што је суштина лечења - објашњава др Кнежевић.


Дезинтеграција породице

Дезинтеграција породице није новина, али у савременом свету сада постоје земље у којима више нема дефиниције за породицу. Поред тога, велики је број усамљених људи, млади су отишли од куће и не могу да се врате, а ни тамо где су отишли им није добро и нису се уклопили. У таквим случајевима се повећава број суицида и зато је јако важно да постоји социјална подршка и некада су то оболелима најблискије особе. То су удружења или групе за подршку.


Суицид је исход низа процеса, који се одвијају у интеракцији са факторима ризика, а ти процеси могу да буду културни, односно у вези су са ставовима о животу и смрти, па и према самоубиству. Др Кнежевић каже како је мања стопа суицида међу верницима, те најмање самоубистава има у католичким медитеранским земљама, као и код исламских верника. Процеси који воде ка самоубиству су и социјални, тада је реч о поремећају између друштва и појединца или су то економски фактори, односно у периоду економских криза.

- Узроци суицида могу да буду и разни неповољни догађаји, као и психолошки разлози, а психолошка бол је заједнички именитељ за све особе које изврше самоубиство. Такође постоје и биолошки узроци, јер је већа учесталост суицида у неким породицама, као и снижен ниво серотинина у ликвору код особа које изврше суицид, а серотинин је хормон среће, што је такође повезано са депресијом - наводи др Кнежевић.


Празничне депресије

Старији који остају сами, болесни и немоћни, њима празници тешко падају и зато важно да бар на неки начин буду у контакту са децом, да их чују или виде. Млади често пре одласка у иностранство обучавају родитеље да користе друштвене мреже и предности које доноси развој технологије.


Међу факторима ризика који воде ка овом исходу си суицидалне идеје, те претходно суицидално понашаЊе, а подаци кажу да је 50 одсто оних који изврше самоубиство, то и раније покушавало да учини. Ризик су и ментални поремећаји као што су депресија, алкохолизам, схизофренија и премећаји личности, затим хроничне телесне болести и онеспособљености, стрес због губитка посла, развод, смрт у породици, године живота. Такође, међу факторима ризика је и породично наслеђе, односно да ли је неко од чланова породице починио самоубиство или боловао од психијатријских болести. Ризик могу да буду и други фактори, попут друштвене изолације, губитка породичне улоге, посла, когнитивих оштећења.

- Најчешће жртве суицида су мушкарци средњих или старијих година, особе без партнера, особе које су лошијег материјалног стања, стресне ситуације, поједине професије где постоји склоност ка алкохолизиму, као и оне професије у којима је људима доступно оружје, затим болест која телесно онеспособљава човека, они који су раније покушали да изврше самоубиство. Код 80 одсто случајева то су особе које су показивале симптоме неког менталног премећаја, а у до 75 одсто случајева то су депресија, схизофренија и алкохолизам - наводи др Кнежевић.


Превенција

Јако је важно рано препознавање симптома, а пошто не може да се утиче на животне околности, рана дијагностика представља примарну превенцију. Секундарна превенција подразумева коришћење прописане терапије, како не би дошло до нове епизоде депресије.


На самоубиство много ређе помишљају особе које немају стрес, имају посао и приходе, децу у кући, снажна религијска осећања, социјалну подршку, труднице.

Др Кнежевић истиче да је важно обратити пажњу на симптоме који могу да укажу на то да би неко могао да се убије, међу којима је директно изношење идеја о суициду, изношење осећаја празнине, безнадежности и смањене жеље за животом, осећање да не постоји решење проблема, повлачење из друштва, осећај да су на терету другима, коришћење алкохола, анксиозност и узнемиреност, поремећај исхране или спавања и писање тестамента или опроштајног писма.

- Више од 90 одсто пацијената са депресијом се лечи амбулантно, а њих мање од пет одсто дође на болничко лечење и то су само они који не реагују на терапију коју добијају амбулантно или они који имају суицидне идеје. Болничко лечење траје и по неколико месеци, код најкомпликованијих случајева - каже др Кнежевић.

Фото: На одељењу Клинике за психијатрију Клиничког центра Војводине Фото: Дневник.рс

Различите врсте психотерапије су ефикасније код неких блажих и умерено тешких облика, а др Недић истиче како се увек прво уводи психотерапија и не морају пацијенти одмах да пију лекове.

- Депресивне особе очекују да опоравак буде брз, а цена лечења ниска. Међутим, морају да буду на антидепресивима најмање две до четири недеље, како би ти лекови показали ефекат. То пацијентима мора да се предочи. Некада до опоравка дође након осам недеља, али то не значи да пацијент треба да престане да пије лекови. Ипак то многи чине, јер се боље осећају, а самоиницијативно прекидање терапије може да доведе до тога да при следећем узимњу лека он нема ефекат - упозорава др Недић и додаје како је првоуведени антидепресив ефикасан код 50 одсто пацијената.

У свету су антидепресиви једна од најпрописванијих група лекова, а ко нас су то седативи. Др Недић напомиње да седативи не лече депресију и она не само што остаје, него се и погоршава, а са друге стране може да се стекне зависност од лекова.

- У збрињавању оболелих проблем је што пацијенти не траже помоћ, неки јер не препознају симптоме, а неки зато што се плаше стигме, али ни лекари не препознају депресију. У Војводини лекари опште праксе препознају два одсто од 25 процената депресивних који долазе у амбуланте. Проблем је и што се депресија јавља удружена с другим обљењима, али и што се схвата као “нормална” животна реакција на животни догађај и што је тако схватају и пацијенти и лекари - сматра др Недић и додаје да је невоља и што пацијенти не пристају на сарадњу и не долазе на контроле.

Др Недић истиче да психијатрија нема адекватан лек за повећан број оболелих, јер медицина не може да утиче на појаву депресије, а ова болест неће стагнирати.

- Ни друштво нема лек за настанак ове болести, јер живимо у време либералног капитализма, нема емпатије, стално је присутно надметање међу људима и цени се само онај ко ће дуже да издржи у том такмичењу, а осетљиви људи и емоције су непожељни - закључује др Недић.

Припремила: Љубица Петровић
Фото:   Р. Хаџић, Б. Лучић

„Војвођанско здравље” урађено је под покровитељством Покрајинског секретаријата за здравство

EUR/RSD 117.9011
Најновије вести