морало би овога пута натерати друштво да “откопа” пуну истину. Делимична је већ изронила марта 1991. из песка на бачкој страни Дунава у време копања канала за градски водовод. Наиме, на делове људских скелета набасали су багери, али и оближња крда крава, напасана у близини изворишта. Укупно 250 пронађених људских костију од тада се на “реверс” чува у депоима Градског музеја.
Четири године касније, 1996. ондашњи градски одборник и републички посланик СПО доктор Мирослав Негројевић започео је истраживање о страдалима у Рајиној шуми. Он је, две године раније, 1994, од Скупштине града Новог Сада тражио да се усвоји, што је и учињено, одлука да се први пут после пет деценија званично ода пошта Новосађанима стрељаним на том месту. Пре него што се сам латио посла, доктор Негројевић је покушао да ондашњу градску власт подстакне на истраживање преосталих тамошњих гробница. Иницијатива је прихваћена, али је затим, на инсистирање ондашњих одборника СПС, преформулисана у захтев да “надлежне институције прикупе потребне информације о стрељању у Рајиној шуми 1944. и о томе информишу Скупштину града”. Тако је остало да дана данашњег.
Но, доктор Негројевић поуздано је утврдио идентитет 14 стрељаних угледника, међу којима је био и адвокат и бивши градоначелник Новог Сада др Милош Петровић, затим лекар и потпредседник новосадске општине др Обрад Милутиновић, индустријалац Драгољуб Ристић, Павле Татић, један од оснивача Социјалистичке партије у Новом Саду, па Војислав Матић, уредник и издавач “Нове поште” новина на српском језику. Смрт у Рајиној шуми стигла је и ондашњег голмана ФК “Војводина” Милоша Косића, чланове Друштва “Соко” Светислава Виловског и Ђурицу Влаовића, затим интелектуалца и члана Ротари клуба Милана – Пецу Поповића, покрајинског службеника Јована Беговића, економисту Александра Силбера, новинара Перу Савића, лекара Федора Радића и Гају Грачанина, директора агенције “Путник”.
У листу “Политика” 21. јануара 1945. објављена је пресуда градоначелнику Милошу Петровићу и тек тада је његова породица сазнала да је осуђен, али нису знали да ли је већ стрељан. Њега је, у име народа Југославије, стоји у пресуди, Војни суд области НОВЈ за Бачку и Барању у Новом Саду - а веће су чинили председник мајор Павле Геренчић и чланови Лаза Бранков и Слободан Суботић - осудио 22. новембра 1944. на смртну казну и губитак грађанске части. Суд је утврдио да је Петровић, а на предлог великог жупана др Петера Ферибаха, помагао рацију у појединим местима Војводине, уперену против комуниста. Сличне, или готово исте, пресуде стигле су и многе друге угледне Новосађане за које се већ седам деценија верује да су сахрањени у заједничкој гробници у Рајиној шуми.
На основу докумената који се налазе у Архиву града и Музеју Војводине, али и у приватним документацијама, као и сведочења родбине и познаника стрељаних Новосађана, неспорно је да је после уласка партизанских једница у Нови Сад, 23. октобра 1944. на основу наредбе генерала Јосипа Рукавине, команданта Војне области за Бачку и Барању, дошло до масовног хапшења угледних грађана. Извршиоци наредбе генерала Рукавине били су припадници 11. Војвођанске народноослободилачке бригаде, а већина ухапшених богатих домаћина, индустријалаца и интелектуалаца стрељана је до средине новембра 1944.
Историчар др Срђан Цветковић, некадашњи секретар Државне комисије за проналажење и обележавање свих тајних гробница, у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после 12.септембра 1944, чији је државни задатак био да утврди тачан број жртава и попише све гробнице, потврђује за “Дневник” да постоје подаци о стрељању у Рајиној шуми код Новог Сада.
– Постоји списак Новосађана који су стрељани, а помиње се и у сведочењима да је Рајина шума била управо место стрељања. Међутим, нису спроведена теренска истраживања како би се тачно утврдила локација гробница. Прошло је седам деценија и локације се мењају. Имали смо искуства са људима који су преживели стрељања, а каду су отишли на терен нису могли да препознају та места. Оно што је неспорно јесте да у архиви Комисије постоји списак људи који су стрељани у Новом Саду након ослобођења, постоје сазнања о Рајиној шуми, али за озбиљнију истрагу морала би да се ангажује екипа стручњака који се баве претрагом терена, вештачењем и ексхумацијама. Комисија за то није имала новаца, а није било ни политичке воље за таквим истрагама – каже Цветковић, напомиње да је било логично да се након проналажења људских остатака у Рајиној шуми повећа шира истрага, додајући да то није задатак историчара или наследника већ је тако нешто морао да нареди суд.
Да је у претходним годинама недостајало политичке воље да се расветле све чињенице о страдању цивила у Војводини након Другог светског рата, па и оних у Рајиној шуми, за “Дневник” потврђује и Драгољуб Живковић, некадашњи председник Одбора Скупштине АПВ за утврђивање истине о страдању од 1941. до 1952. у Војводини.
– За време осмогодишњег рада сусретали смо се и са подацима о Рајиној шуми. На бази докумената који се сада налазе у Историјском архиву Града Новог Сада и Музеју Војводине, али и оних добијених их прихватних архива, знамо за Рајину шуму, али је нисмо посебно истражили, јер за то није било довољно слуха и воље. За осам година скупили смо преко 300.000 података о страдању цивила у Војводини. Поименце смо утврдили 84.000 жртава, а остало је још 20.000 да се утврди. Но, све то, са подацима и доказима, није било довољно да им се посвети дужна пажња и да се на питање послератног страдања стави тачка – објашњава Живковић.
Наш саговорник подсећа да је Одбор завршио посао 2008. године, а да истраживање о страдању невиних није завршено. Истиче да истраживање није завршено зато што Скупштина Војводине није имала више новца да се истраже све локације.
– Једна од локација која није завршена и истражена је и Рајина шума., иако смо имали и писма, документацију, али и доказе да је било стрељања. Дакле, нисмо утврдили колико је тачно људи тамо стрељано, али према ономе што смо урадили могу рећи да постоји списак од 3.000 Срба који су непосредно после Другог светског рата убијени у Војводини. Реч је већином о цивилима, а колико је међу њима Новосађана страдалих у Рајиној шуми не могу тачно рећи, јер нисмо завршили започети посао – закључује Живковић.
Љубинка Малешевић
„Није било четника у Војводини”
– Постоји списак тајних гробница за Војводини, па и за Нови Сад. Он вероватно није потпун, али на њему се и даље ради. Нажалост, сумњам да ће до ископавања у Рајиној шуми уопште доћи, када већ за то није било довољно то што је ископано када је грађен водовод. Тада је био прави тренутак да се преиспита цео терен и да се пронађу сви стрељани. Скептик сам по том питању, али подржавам ископавање свих тајних гробница јер су у њих сахрањиване већином цивилне жртве. Наиме, чак 80 одсто страдалих након ослобођења су цивили, а свега 20 одсто припадници неких војних формација – закључује Цветковић, додајући да се свакако покретање питања страдања у Рајиној шуми никако не може везивати за рехабилитацију Драже Михаиловића – јер четника у Војводини није ни било.
