Време за пуну истину о Рајиној шуми

Поновно враћање у жижу приче о Рајиној шуми, места које се налазило на потесу између данашње новосадске Рафинерије и ТеТо, и на којем је у јесен 1944. године стрељано између 200 и 250 грађана,

морало би овога пута натерати друштво да “откопа” пуну истину. Делимична је већ изронила марта 1991. из песка на бачкој страни Дунава у време копања канала за градски водовод. Наиме, на делове људских скелета набасали су багери, али и оближња крда крава, напасана у близини изворишта. Укупно 250 пронађених људских костију од тада се на “реверс” чува у депоима Градског музеја.

Четири године касније, 1996. ондашњи градски одборник и републички посланик СПО доктор Мирослав Негројевић започео је истраживање о страдалима у Рајиној шуми. Он је, две године раније, 1994, од Скупштине града Новог Сада тражио да се усвоји, што је и учињено, одлука да се први пут после пет деценија званично ода пошта Новосађанима стрељаним на том месту. Пре него што се сам латио посла, доктор Негројевић је покушао да ондашњу градску власт подстакне на истраживање преосталих тамошњих гробница. Иницијатива је прихваћена, али је затим, на инсистирање ондашњих одборника СПС, преформулисана у захтев да “надлежне институције прикупе потребне информације о стрељању у Рајиној шуми 1944. и о томе информишу Скупштину града”. Тако је остало да дана данашњег.

Но, доктор Негројевић поуздано је утврдио идентитет 14 стрељаних угледника, међу којима је био и адвокат и бивши градоначелник Новог Сада др Милош Петровић, затим лекар и потпредседник новосадске општине др Обрад Милутиновић, индустријалац Драгољуб Ристић, Павле Татић, један од оснивача Социјалистичке партије у Новом Саду, па Војислав Матић, уредник и издавач “Нове поште” новина на српском језику. Смрт у Рајиној шуми стигла је и ондашњег голмана ФК “Војводина” Милоша Косића, чланове Друштва “Соко” Светислава Виловског и Ђурицу Влаовића, затим интелектуалца и члана Ротари клуба Милана – Пецу Поповића, покрајинског службеника Јована Беговића, економисту Александра Силбера, новинара Перу Савића, лекара Федора Радића и Гају Грачанина, директора агенције “Путник”.

У листу “Политика” 21. јануара 1945. објављена је пресуда градоначелнику Милошу Петровићу и тек тада је његова породица сазнала да је осуђен, али нису знали да ли је већ стрељан. Њега је, у име народа Југославије, стоји у пресуди, Војни суд области НОВЈ за Бачку и Барању у Новом Саду - а веће су чинили председник мајор Павле Геренчић и чланови Лаза Бранков и Слободан Суботић - осудио 22. новембра 1944. на смртну казну и губитак грађанске части. Суд је утврдио да је Петровић, а на предлог великог жупана др Петера Ферибаха, помагао рацију у појединим местима Војводине, уперену против комуниста. Сличне, или готово исте, пресуде стигле су и многе друге угледне Новосађане за које се већ седам деценија верује да су сахрањени у заједничкој гробници у Рајиној шуми.

На основу докумената који се налазе у Архиву града и Музеју Војводине, али и у приватним документацијама, као и сведочења родбине и познаника стрељаних Новосађана, неспорно је да је после уласка партизанских једница у Нови Сад, 23. октобра 1944. на основу наредбе генерала Јосипа Рукавине, команданта Војне области за Бачку и Барању, дошло до масовног хапшења угледних грађана. Извршиоци наредбе генерала Рукавине били су припадници 11. Војвођанске народноослободилачке бригаде, а већина ухапшених богатих домаћина, индустријалаца и интелектуалаца стрељана је до средине новембра 1944.

Историчар др Срђан Цветковић, некадашњи секретар Државне комисије за проналажење и обележавање свих тајних гробница, у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после 12.септембра 1944, чији је државни задатак био да утврди тачан број жртава и попише све гробнице, потврђује за “Дневник” да постоје подаци о стрељању у Рајиној шуми код Новог Сада.

– Постоји списак Новосађана који су стрељани, а помиње се и у сведочењима да је Рајина шума била управо место стрељања. Међутим, нису спроведена теренска истраживања како би се тачно утврдила локација гробница. Прошло је седам деценија и локације се мењају. Имали смо искуства са људима који су преживели стрељања, а каду су отишли на терен нису могли да препознају та места. Оно што је неспорно јесте да у архиви Комисије постоји списак људи који су стрељани у Новом Саду након ослобођења, постоје сазнања о Рајиној шуми, али за озбиљнију истрагу морала би да се ангажује екипа стручњака који се баве претрагом терена, вештачењем и ексхумацијама. Комисија за то није имала новаца, а није било ни политичке воље за таквим истрагама – каже Цветковић, напомиње да је било логично да се након проналажења људских остатака у Рајиној шуми повећа шира истрага, додајући да то није задатак историчара или наследника већ је тако нешто морао да нареди суд.

Да је у претходним годинама недостајало политичке воље да се расветле све чињенице о страдању цивила у Војводини након Другог светског рата, па и оних у Рајиној шуми, за “Дневник” потврђује и Драгољуб Живковић, некадашњи председник Одбора Скупштине АПВ за утврђивање истине о страдању од 1941. до 1952. у Војводини.

– За време осмогодишњег рада сусретали смо се и са подацима о Рајиној шуми. На бази докумената који се сада налазе у Историјском архиву Града Новог Сада и Музеју Војводине, али и оних добијених их прихватних архива, знамо за Рајину шуму, али је нисмо посебно истражили, јер за то није било довољно слуха и воље. За осам година скупили смо преко 300.000 података о страдању цивила у Војводини. Поименце смо утврдили 84.000 жртава, а остало је још 20.000 да се утврди. Но, све то, са подацима и доказима, није било довољно да им се посвети дужна пажња и да се на питање послератног страдања стави тачка – објашњава Живковић.

Наш саговорник подсећа да је Одбор завршио посао 2008. године, а да истраживање о страдању невиних није завршено. Истиче да истраживање није завршено зато што Скупштина Војводине није имала више новца да се истраже све локације.
– Једна од локација која није завршена и истражена је и Рајина шума., иако смо имали и писма, документацију, али и доказе да је било стрељања. Дакле, нисмо утврдили колико је тачно људи тамо стрељано, али према ономе што смо урадили могу рећи да постоји списак од 3.000 Срба који су непосредно после Другог светског рата убијени у Војводини. Реч је већином о цивилима, а колико је међу њима Новосађана страдалих у Рајиној шуми не могу тачно рећи, јер нисмо завршили започети посао – закључује Живковић.

Љубинка Малешевић
 

„Није било четника у Војводини”

– Постоји списак тајних гробница за Војводини, па и за Нови Сад. Он вероватно није потпун, али на њему се и даље ради. Нажалост, сумњам да ће до ископавања у Рајиној шуми уопште доћи, када већ за то није било довољно то што је ископано када је грађен водовод. Тада је био прави тренутак да се преиспита цео терен и да се пронађу сви стрељани. Скептик сам по том питању, али подржавам ископавање свих тајних гробница јер су у њих сахрањиване већином цивилне жртве. Наиме, чак 80 одсто страдалих након ослобођења су цивили, а свега 20 одсто припадници неких војних формација – закључује Цветковић, додајући да се свакако покретање питања страдања у Рајиној шуми никако не може везивати за рехабилитацију Драже Михаиловића – јер четника у Војводини није ни било.

Анонимус
31.05.2015 • 06:55
Ono što je počeo ANTE PAVELIĆ ustaškim putem, nastavio je JOSIP BROZ TITO!...Jugoslavija je zaostala za Evropom, zato što je ovde pobedio najnazadniji, najkrvaviji politički režim, KOMUNIZAM! Ovaj narod je prevaren i eksploatisan od grupe koja je vladala uz Josipa Broza Tita! Na kraju 1944. godine Srbija je, u premoćnoj većini (preko 80 odsto), bila antikomunistički opredeljena. Kao prostor s pretežno ruralnim stanovništvom, vlasnicima sitnog ili srednjeg seljačkog poseda, i tankom ali uticajnom građanskom elitom, sastavljenom od industrijalaca, trgovaca i bankara, lekara, sveštenika i advokata, Srbija je bila čvrsto ukotvljena u monarhističke tradicije. Poredak koji je 1918. godine sa srpskog prenesen na širi jugoslovenski prostor, Srbija je smatrala svojim, i kao takva, bez značajnih partizanskih jedinica, predstavljala glavnu prepreku uspostavljanju komunizma u čitavoj zemlji.Nimalo slučajno, Josip Broz je pozvao sovjetske trupe da mu u jesen 1944. pomognu u oslobađanju Srbije, iskoristivši Crvenu armiju da uporedo s proterivanjem nacista, silom nametne komunistički poredak. Upravo je obim terora koji je usledio posle uspostavljanja komunističke vladavine bio, de fakto, osvetnička, masovna odmazda Srbiji za njenu kontinuiranu podršku pokretu generala Draže Mihailovića.Dolaskom TITOISTA počinje stravični crveni teror u Srbiji: ubistva, proterivanja i eliminacija velikog dela građanske elite, pljačkanje i otimanje privatne imovine, prisilni otkup, teror nad seljaštvom, nasilno ukidanje monarhije, ukidanje demokratije i partijskog pluralizma, Goli otok, cepanje Srbije/autonomije Vojvodina i Kosovo i Metohija/, konstruisanje novih nacija cepanjem srpskog etničkog korpusa, razbijanje i cepanje Srpske pravoslavne crkve, razbijanje srpskog etničkog prostora itd…Komunistički teror vešto je kombinovao streljanje nevinih narodnih uglednika sa saradnicima okupatorskog i kvislinškog režima, stavljajući tako zajednički žig izdaje i na one koji nisu imali nikakve stvarne krivice. Politički protivnici i ugledni neistomišljenici pobedničkih komunista, bili su tajno likvidirani kao klasni neprijatelji, a javno, za evropsku javnost, kao saradnici okupatora. Tako se pod plaštom navodne „narodne demokratije“ sprovodila revolucija koja je, po prethodnom sporazumu sa Staljinom, imala i prećutnu podršku zapadnih saveznika.Čim je Ozna došla u Beograd, počela su „divlja čišćenja“, streljanja po kratkom postupku.Meta podivljalih komunista bili su intelektualci , kraljevi oficiri , državni činovnici , ugledni domaćini , sveštenici i svi drugi za koje se procenjivalo da predstavljaju temelj tradicionalnog društva kakvo je do napada Nemačke postojalo u Kraljevini Jugoslaviji.Izveštaj Državne komisije Republike Srbije kaže, da su partizani posle Drugog svetskog rata likvidirali 416 đaka i studenata,2892 žena domaćica,jer su im muževi bili četnici,72 novinara,857 trgovaca,kafedjija,345 učitelja,77 glumaca i umetnika.Ne zaboravimo i stotine hiljada ubijenih, utamničenih, izbeglih, kojima je oduzeta imovina.Ozna je u Srbiji ubila 55.000 ljudi, čija su imena i prezimena do danas otkrivena. Taj broj nije konačan jer su naređenja i arhive Ozne uništavane. Procene broja žrtava u komunističkim “divljim čišćenjima” kreću se i do 100.000 ubijenih. Jovo Kapičić je u medijskim nastupima sam priznao da je učestvovao u zločinima i da je svoju funkciju obavljao bez zakonskih ograničenja.Šef komunističke policije Aleksаndar Rаnković je u jаvnom izvještаju rekаo, dа je od 1945. do 1950. godine kroz komunističke zаtvore prošlo oko 3,5 milionа grаđаnа od kojih je polovinа bilа nevinа, а trećinа mаloljetnа.Svа vаžnijа mestа u svim oblаstimа u komunističkoj Jugoslаviji zаuzimali su аntisrpski kаdrovi iz nesrpskih nаcijа ili pаk iz srpske nаcije, srpsko-komunistički kаdrovi, koji su u toku rаtа provereni kаo srboubice, srbožderi, srbomrsci, kаrijeristi, poltroni, klimoglаvci, kаko ih nije sve srpski nаrod sа odvrаtnošću nаzivаo. Oni su često zа Srbe bili gori od komunistа iz drugih nаcijа, jer su se morаli svаki dаn dokаzivаti u аntisrpstvu, pа mаkаr i kroz sitne аntisrpske аkcije.Nema rata u kome ima nevine strane: svi su činili zločine u ime ostvarenja svog cilja! Problem nastaje kada se rat završi i kad pobednik poželi da se njegovi zločini nasilno pripišu drugoj strani i na kraju pokriju istorijskim zaboravom.U jednoj maloj Sloveniji gde god zakoračite, naiđete na grobnice, a tih drobnica ima više od 600.Postoje i dokumenti koji nepobitno potvrđuju zločine titoista. Kardelj piše 1945. predsedniku slovenske vlade Kidriču:“ Požuri s likvidacijama, moramo doneti zakon o amnestijama“.Milan Kučan, za koga se ne može reći da je ustaša,kaže da je Tito zločinac,da su fašisti i komunisti isti.Čak je i predsednik partizanskih boraca Slovenije bio užasnut zločinima u Huda Jami, pa je rekao kako nema druge nego verovati da je to naredio vrhovni komandant Tito.Mnogi su se uplašili kada se videlo da je gotovo četiri hiljade kostura u prvom šahtu, u prvoj rupi, koja je duboka više od sto metara i šest metara široka, jer postoji još jedan takav šaht i ceo put od petsto metara dužine na kojem takođe leže ili sede mumificirani leševi. Žrtve su žive bačene u taj rudnik i onda su napravljena četiri zida da se do njih ne može doći.To su zastrašujući prizori iz kojih se vidi da su se ti jadnici kretali, čupali itd …, Pa se vidi jednu mumija koja drži za nogu mumiju ispred sebe. No ne drži je za nogu nego za štaku, što znači da je taj bio invalid bez noge. I invalid bez noge bačen je unutra i ubijen. Kako nije bilo vlage ni vazduha, tela su se mumificirali. To je jedinstven slučaj u istoriji sveta.Teško je naći mumiju,kada je nađu,to je senzacija u celom svetu,a u Hudoj Jami imate ih na hiljade.Ne zaboravimo da je u tim zbegovima bilo dosta i civila:žena,dece i staraca.Pavelić i Tito su jednaki,fašisti i komunisti isti, jedni i drugi su totalitaristi i protiv demokratije. Oni u demokratiji ne mogu doći na vlast. Njima je trebao rat, da bi se dočepali vlasti.
EUR/RSD 117.3896
Најновије вести