Врзмају ми се разне мисли, јер мој мозак увек иде из крајности у крајност, па сам тако једног дана у фазону да ћу да се одселим у Ирску, сутрадан како свој живот једино могу да замислим негде у Истри, али најчешће сам у свом (Српском) Итебеју, срцем, душом, а надам се и телом.
Знам да је моје виђење Итебеја искључиво саткано од Леиних виђења неког другог и надасве другачијег Итебеја, али ја ћу заувек бити убеђена да баш тамо моје тело чекају моје срце и душа.
Размишљам, даље, како уопште могу да очекујем да ће тамо људи бити онакви какве их идеализујем, да ће се обрадовати што се враћам, да ћу успети да остварим довољно блиске односе са неким драгим људима који ће изнова остваривати Леин сан.
Јер, Леа се сећа да су људи у Итебеју били дивни, најдивнији које је икад тада могла да упозна. Заиста је смешно ово рећи тако озбиљно, кад све то потиче из Леиног наивног и пречистог мозга и срца, па питање је колики мајушни проценат свега је заиста реалан и остварив. Али, то ме не спречава да и даље тежим да Леу обрадујем...
Итебејчани су људи који су увек били ту једни за друге. Шта знам, кад Леа види да комшије једне код других иду на прву јутарњу кафу, помислим на јединство. Кад неко некога позове у помоћ, без поговора се овај одазива и стиже. То је знак слоге. Леу је старија Комшиница, тада студенткиња рецимо, умела да одведе увече на сладолед, па би ћаскале ко велике шетајући по парку и центру села. Опет кажем, мени је то знак пажње. Никад нећу заборавити сцену када се нас неколико клинаца из краја играло одбојке на травњаку између две зграде. Круг од нас петоро-шесторо неким чудом постао је већи за двоје-троје, прикључили се наши родитељи, па дошле и старије сестре, па још који родитељ, па неки пролазник, комшија... И они су тако играли „одбојку“, па, добрих пола сата. (Вероватно је трајало краће, али Леа тврди да је у питању читав сат, тако да је морам обуздати.) У сваком случају, ако та ситуација не показује заједништво, онда стварно не знам како још да пробам да вас убедим!
Леа је у свачијој кући била добродошла. Имала је другаре из улице, млађе и старије, па и касније кад је постала тинејyерка и већ увелико живела далеко, ма предалеко, од Итебеја. Не сећам се ни једне једине свађе у крају. Икада. Ни међ’ децом, ни међ’ старијима. То је, рецимо, поштовање.
Не знам стварно какав је Итебеј сада, односно какви су Итебејчани. Али, оно што видим по друштвеним мрежама, иде у прилог мом телу. Ипак жуди за својим срцем и душом.
Леа Радловачки
