Ова саобраћајница, чија је предвиђена дужина 350 километара део је кинеске иницијативе, а сада већ и пројекта „Један појас, један пут“ за успостављање новог, савременог „пута свиле“! Тиме ће, како се очекује, ојачати сарадња између Кине и земаља источне, јужне и централне Европе. Очигледно је да наша земља користи шансу да осавремени пруге, повећа приходе од железничких услуга, а већ су и привучени кинески инвеститори. Пруга, која на појединим деоницама омогућава брзину до 200 километара на час, требало би преко Суботице и Келебије да се, како је предвиђено, повеже са Пештом. Ове године, како је најављено, почеће и градња брзе пруге према Нишу... Читав пројекат је замишљен да вагони с робом брже стижу из кинесксог дела луке у Пиреју до централне Европе.
Србија је укључивањем у овај пројекат наставила само традицију железничког саобраћаја дугу на нашим данашњим просторима 140 година. Као што су се сада локомотиве „захуктале“ кинеском иницијативом, тако су их, изградњом пруге од Пеште према југу и истоку, покренуле одлуке Берлинског конгреса 1878. године. Поводи су били геополитички, али пре свега економски. У то време није било тврдих путева и једини правац превоза је био Дунав. Саобраћај је функционисао само у касно пролеће, лето и рану јесен. Кад су почињале магле, тадашњи пароброди, због недостатка одговарајуће навигације, нису били погодни за сигурну пловидбу, поготову зими кад се ухвати лед. Пруга је од Пеште до Суботице стигла 1882. године. У град поред Палића воз је већ дошао 1869. године од Сегедина и наставио према Сомбору и Богојеву, а шине су постављене за још неколико праваца. Из тог, тада већ значајног железничког чвора почела је да се гради најважнија пруга према југу – према Новом Саду! И даље – према Земуну где је била граница Аустроугарске и Србије.
Први воз из Суботице стигао је у Нови Сад 5. марта 1883. године на железничку станицу, изграђену годину дана раније. Налазила се на месту данашње Лиманске пијаце, а од ње је остала само лиманска пошта која се тамо налази и данас. Воз је до тадашње станице долазио пругом трасом данашњег Европског булевара, који је био далека новосадска периферија. Од станице, пругом по правцу данашњег Булевара цара Лазара ишла је до моста Фрање Јосифа, а после, кроз тунел испод Петроварадинске тврђаве према Земуну, пролазећи кроз још један тунел – код Чортановаца. Пруга према Земуну је отворена 10. децембра 1883.
Пругу од Суботице до Новог Сада и постављање шина на мост преко Дунава у Новом Саду, на чијим ће се заосталим стубовима изградити нови пешачко-бициклистички мост, пројектовао је инжењер Никола Станковић, родом из Стапара. Рођен је 18. децембра 1843. године. Гимназију је завршио у Будиму, а као стипендиста Матице српске 1867. године дипломирао је на Политехничком факултету у Прагу где је стекао диплому грађевинског инжењера. Био је један од највећих железничких стручњака свог времена. Пројектовао је више десетина пруга у тадашњој монархији, у Ердељу, Бачкој и Славонији. На позив српског министра грађевине Пере Велимировића, Станковић је, уз препоруку угарских власти, позван да организује железницу у Србији. Његовим настојањем створен је Закон о дирекцији српских државних железница. Чак је надзирао и радове на izgraddnji пруге од Београда до Цариграда. Краљ Александар Обреновић одликовао га је Орденом Светог Саве трећег степена. Вратио се 1892. године у Угарску и био обласни директор Угарских железница у Араду. Пензионисан је 1912. године, а после Великог рата се вратио у Стапар, у Краљевину СХС. Умро је у Дорослову, а сахрањен је 1931. године у Стапару. По пензионисању, цар Фрања Јосиф му је, за изузетне заслуге, доделио титулу племића са назнаком Стапарски с правом преноса на потомке. Племићку, односно грофовску титулу носио је и његов син Никола Урош Станковић који је био аустроугарски официр, а после Првог светског рата, вицеадмирал и комадант југословенске Краљевске ратне морнарице (1932. до 1934. године).
Никола Станковић је заборављен. Већина данашњих Стапараца никад није чула за њега, а споменик на Великом гробљу у Стапару је запуштен. Испред куће у центру села у којој је рођен и која, истина, и данас постоји, саграђена је бензинска пумпа. Пре неколико година група интелектуалаца који углавном не живе више у Стапару покренула је иницијативу да се простор у центру села испред зграде Месне заједнице назове „Парк Станковића“, али тај предлог, као и да се још нека места у селу назову по значајним Стапарцима, никад није стигао на разматрање пред званичне органе!
Ова пруга је за 140 година имала низ значајних догађаја. Од 1889. до 1962. кроз Нови Сад је саобраћала једна верзија Оријент експреса на линији Париз – Истамбул и Париз – Атина. После је то била једна варијанта тзв. Симплон експреса који је ишао од Берлина до Београда. То су били у то време луксузни возови јер се путовало више дана и карте су биле доступне само повлашћеној класи. По неким подацима и путовање возом на почетку саобраћаја није било доступно свима. Карта трећег разреда од Суботице до Новог Сада износила је десетину просечне плате или „300 јаја и три пара пилића“!
Када се Нови Сад почео примицати према Дунаву, 1961. године је изграђен друмско-железнички Жежељев мост. Три године касније отворена је нова железничка станица, која је ове године прилагођена новим условима саобраћаја. До тада је воз, углавном парњача прелазила Дунава преко старог Петроварадинског моста и пролазила кроз центар подграђа на привременој прузи, димећи станаре и њихове станове. То је била нова епоха у развоју саобраћаја, али и Новог Сада. И тада је било негодовања да је она далеко од центра, али су се Новосађани некако привикли.
Пруга Суботица - Нови Сад је електрифицирана у потпуности 1980. године и спојила се са деоницом до Београда. До тада су повремено саобраћале и „парњаче“ као и према Сомбору и Богојеву. Овај аутор је био, као извештач Дневника, на промотивној вожњи. Воз је од Суботице до Новог Сада вукла парњача, а назад електрична локомотива.
Овај аутор био у прилици да више од стотину пута путује, пре свега пословним возом, од Суботице до Новог Сада и Београда осамдесетих година прошлог века. И најзад, имао сам прилику да 1985. године путујем плавим возом у пратњи делегације Скупштине Југославије преко Новог Сада и Будимпеште у Беч. У повратку, негде око пола два ујутро замолио сам да мимо протокола воз стане у Новом Саду, како не бих ишао до Топчидерске станице где је била база плавог воза, па се онда враћао. Када сам изашао испред станице и пришао првом таксисти, упитао ме:
Откуд Ви?
Из Беча, рекох.
Како?
Већ смо кренули и ја му рече:
Плавим возом. Службено.
Тог тренутка, човек укључи таксиметар јер је претпоставио да сам неки важан фактор и да не би имао проблема лиши се вишеструке тарифе!
Мирослав Божин
