Мада амерички закон забрањује извоз касене муниције, председник Џозеф Бајден је у могућности да се одрекне овог правила, па је смртоносно оружје стигло у наоружање украјинске војске.
Касетне бомбе се тако враћају у игру која нам је нажалост врло позната: током бомбардовања 1999. године НАТО деловао касетним бомбама по више локација у 16 општина у Србији: Брусу, Краљеву, Прешеву, Бујановцу, Куршумлији, две нишке општине Медијана и Црвени Крст, Ужицу, Рашкој, Гаyином Хану, Тутину, Сјеници, Владимирцу, Старој Пазови и Сопоту.
Приликом бомбардовања снаге НАТО-а су користиле следеће касетне бомбе: РБЛ – 755, ЦБУ – 87, ЦБУ – 99, АГМ – 154/А и БЛ-755 у којима се налазило од 145 до 247 комада касетне муниције типа МК-1, МК-4, МК-118, БЛУ-97А и БЛУ-97А/Б.
У току и непосредно након бомбардовања, полиција и војска Србије је уклањала неексплодирану касетну муницију која се налазила на површини земље што је значајно утицало на смањење броја страдалих, пре свега, деце. У Центру за разминирање Србије за “Дневник” су саопштили да је од касетних бомби очишћена површина од 14.028.603 квадратних метара односно 3.175 локација на којима су нађене “жуте убице”, како иначе називају касетне бомбе.
- Преостала неочишћена површина од касетних бомби износи 610.173 квадрата метра и налази се на територија општина Бујановац и Ужице, односно на аеродрому Поникве – истичу у Центру за разминирање и напомињу да се информације односе на базу података на цивилним површинама.
У Центру истичу значај и напоре државе која улаже директна средства за разминирање, а која се вишеструко увећавају новчаним средствима донатора, где су од посебног значаја донације САД и Јужне Кореје. Подсећају и да је Влада Руске Федерације 2008., 2009., 2013. и 2014. године финансирала разминирање и уништавање касетне муниције на четири локације у Нишу.
Касетна муниција је бомба која се отвара у ваздуху и испушта мање “бомбе” на широком подручју. Намењене су, пре свега, за уништавање тенкова и трупа, а могу да истовремено погађају више циљева. Контроверзна је и због високе стопе штетности, што значи да неексплодиране бомбе могу дуго да се задржавају на земљи и да касније могу да експлодирају.
Због свега тога, Уједињене нације су 2008. године донеле Конвенцију о касетној муницији, која је ступила на снагу две године касније. Она прописује забрану сваке употребе, складиштења, производње и трансфера касетне муниције. Према подацима УН, Конвенцију је до сада ратификовало 120 држава, а Србија је остала једина земља Западног Балкана која још није ставила потпис на тај документ.
Ни сам НАТО нема јединствен став о касетној муници.
- Неки савезници су потписали забрану њихове употребе, а неки нису. О томе одлучују владе сваке државе, а не НАТО - рекао је генерални секретар Алијансе Јенс Столтенберг.
Иначе, сама употреба касетне муниције није кршење међународног права, али њихова употреба против цивила јесте. Као и у сваком рату утврђивање ратног злочина захтева разматрање питања да ли је мета била легитимна и да ли су предузете мере опреза да се избегну цивилне жртве.
Према подацима Норвешке народне помоћи, у несрећама од касетних бомби код нас евидентирана је 191 жртва. Погинула је 31 особа, а рањено 160. Највећи број страдања био је у време деловања НАТО авијације.
- Током ових деловања смртно је страдало 26 људи, а теже или лакше рањено 151. Од завршетка деловања НАТО авиона до новембра 2008. године страдало је још 14 људи, од којих пет смртно, док је девет рањено, међу којима су пиротехничари, пољопривредници и деца – наводе у Центру.
Милан Бозокин
