Ова фабрика није радила у прошлој кампањи јер се дуго чекао став Комисије за заштиту конкуренције, па је слатки корен углавном прерађен у шећеранама „Сунока“. Рачуни и имовина сенћанске фабрике су били блокирани, предстечајни поступак се развлачио и отварање стечаја одлагало, те кампање неће бити ни ове године пошто је са произвођачима из региона Потисја уговорена сетва на око 2.000 хектара слатког корена.
Отварање стечаја и учвршћивање катанца на сенћанској шећерани био је повод за разговор са председником компаније МК Група Миодрагом Костићем, који је категоричан да Србији требају четири шећеране, од којих за три „Сунокове“ у Врбасу, Пећинцима и Ковачици сигурно има опстанка, да има простора за још једну, а уласком у Европском унијом можда за још једну.
По његовим речима Србија је с ЕУ договорила квоту за извоз 180.000 тона шећера, домаћем тржишту је потребно 200.000 тона, а све преко тога може само да прода на подручје Цефта, чија је укупна потрошња 200.000 тона, а пошто од септембра ове године на подручје Цефта може да извози и ЕУ, та врата су нам затворена.
Миодраг Костић указује да куповином шећеране у Сенти није купио сировинску базу сенћанске фабрике јер је део отишао у „Хеленик шугар“. Он указује да у стечајном поступку не очекује ништа посебно и да се за сада не зна каква ће бити судбина ове шећеране, ко год да је преузме, јер су дугови много већи него што се мислило. У тренутку трансакције испоставило се да сенћанска фабрика има дуговања од 1,4 милијарде динара, односно да јој недостаје око пет милиона евра обртног капитала.
"У случају Сенте неће се ништа драматично десити. Једноставно је - шећерану у Сенти нисам затворио ја већ то што нема шећерне репе. Произвођачи шећерне репе су добро дошли и у „Суноко“ и у „Хеленик шугару“, само нека је сеју. Сента је у својој околини имала 4.700 хектара сировинско подурчје, а остатак шећерне репе је транспортован из Срема, што је знатно поскупљивало производњу. Консолидација индустрије шећера ће помоћи произвођачима шећерне репу да је производе више", каже Костић.
"Прошле године је само у три шећеране „Сунока“ произведено 420.000 тона шећера, а на је то „Хеленик шугар“ додао 170.000 тона и ми не знамо где ћемо са вишком од 200.000 тона шећера, осим да га продајемо испод цене", објашњава Костић.
На констатацију да је „Суноко“ и поред свега ипак купио фабрику у Сенти, Костић каже да се испоставило да се не може производити шећер који нема коме да се прода, а да нема економске логике да раде фабрике ако нема довољно шећерне репе.
" Пре више од четири деценије, када су грађене шећеране постојале су субвенције како би било довољно сировине и фабрике су радиле пуним капацитетом. Тада је под шећерном репом било 115.000 хектара, а сада се сеје на мање од 60.000 хектара. У Румунији, Мађарској, Хрватској по хектару засејане шећерне репе произвођачи од државе добијају 600 евра, што кроз рурални развој што директно за подршку производње шећерне репе, а уз просечан принос то је најмање 10 евра по тони репе. Зато је и разумљиво што код нас нема довољно шећерне репе за све шећеране, па како да шећер продајемо на тим тржиштима, када је њихова производња значајно субвенционирана",истиче Костић.
На питање да ли је куповина шећеране у Сенти пословни промашај МК Групе и „Сунока“, Костић каже да би фабрика у Сенти могла да ради само уколико не буде могла да се преради сва репа у преостале три шећеране.
"Купио сам је и надам се да ће једног дана бити шећерне репе. Не може се нико натерати да сеје репу, већ ће она се сејати ако на њој има профита, а ја могу да платим само цену шећерне репе која омогућава профит и преко тога не. Производња шећерне репе је прошле године била профитабилна, али ко зна како ће бити убудуће", каже Костић.
М. Митровић
