и за зараду испод законског минимума, уз неповољне услове на радном месту, посебно у области грађевине. Потреба да се заради да би се прехранила породица постала је примарна, а они који до посла дођу, ретко кад питају каква су им права јер је много оних који би радо радили уместо њих. Зато се о потписивању колективног уговора, као акта који регулише права и обавезе послодавца и запослених, веома ретко размишља.
Међутим, постојање тог документа и потпис на њему важни су за обе стране јер се тиме уређују односи између послодаваца и запослених. И поред тога, у Србији је мало потписаних колективних уговора, и то углавном у јавном сектору, док је у реалном изузетак. Председник Савеза самосталних синдиката Србије Љубисав Орбовић недавно је рекао да је добро што су ресорна министарства потписала колективне уговоре у здравству, образовању, управи, али да није добро што ниједан није потписан у реалном сектору.
По његовим речима, разлог је изузетно лоша организација послодавачких удружења и њихова неспремност да потписују колективне уговоре. Ипак, Орбовић је нагласио да је на недавном састанку Социјално-економског савета договорено да у послодавачким организацијама у наредних 15 дана почну преговори о потписивању колективних уговора, који ће допринети бољој организацији у свим секторима привреде.
Председник ССС-а Војводине Горан Милић истиче да постојање колективног уговора значи уређене односе између послодаваца и запослених те да они који су против тога, у суштини, не желе уређене односе.
– Јавни сектор углавном има потписане колективне уговоре, до којих се стигло после дугих преговора и веома често штрајкова, а стање у реалном сектору показује све недостатке Закона о раду на које смо указивали – да су одредбе углавном на страни послодавца – каже Милић. – Синдикати су инсистирали на томе да део закона буде и проширено дејство колективног уговора јер се на тај начин обезбеђује минимум права радника.
Проширено дејство колективног уговора, каже Милић, јесте део новог закона, али је веома дискутабилна његова примена. Наиме, да би се примењивао, потребно је да је од укупног броја оних који се баве одређеном делатношћу, међу члановима послодавачких удружења њих 50 посто и тек онда се проширено дејство колективног уговора активира за целу браншу. То је, указује Милић, у Србији немогуће јер је свега око пет одсто укупног броја привредника у некој бранши члан неке уније послодаваца.
– У развијеним земљама проширено дејство није потребно јер потписано важи за све послодавце у одређеном удружењу, а то су готово сви који се неким послом баве, док је у земљама попут наше, где је проценат чланства у послодавачким организацијама мали, важно да буде део законске регулативе. Нелогично је да, уколико се потпише колективни уговор, то обавезује само малу групу – чланове неког послодавачког удружења, али не и све који се том делатношћу баве, а тиме потписници себе доводе у неравноправан положај јер није иста конкурентност, односно услови пословања нису исти за све. Због тога је потребно да послодавачка удружења буду прави репрезенти одређене делатности или да се примењује проширено дејство колективоног уговора – каже Милић.
Д. Млађеновић
Идеја о посебном акту за запослене у Војводини
Општи колективни уговор је документ на нивоу Србије, а њиме се прописују права и обавезе послодавца и запослених, па и радно време, зараде, заштита на раду... Прошле године, каже Горан Милић, на седници Социјално-економског савета Војводине репрезентативни синдикати добили су сагласност да се направи посебан колективни уговор за Војводину. Међутим, до тога није дошло, односно све је стало с новим Законом о раду.
