Бивши европски комесар за проширење је гувернер Централне банке Финске, а виђен је и као нови први човек Центранле европске банке. Он сматра да инвестциони фондови и друге финансијске организације полако али сугурно краду клијенте банкама и да ће их убудће остављати све више без посла. У Србији још није тако. Наши прописи предвиђају да се само банке могу бавити кредитирањем. Међутим, нових трендова има.
– Наше финансијско тржиште је банкоцентрично и тако ће још извесно време остати, мада би конкуренција других организација и те како добродошла – сматра међународни финансијски консултант Милан Ковачевић.
У свету, посебно у оном развијенијем делу, банке угрожавају не само инвестициони фондови који се све чешће појављују као кредитори јер примају слободна средства, а пласирају их под повољнијим условима него банке, исто то раде и осигуравајуће компаније које, осим што грађанима нуде штедна осигурања која, сем приноса на плаћање премије, имају и друге погодности, рецимо, накнаду у случају незгоде. Осигуравајуће компаније данас располажу знатним свотама новца па могу да га пласирају и компанијама.
Следећи конкурент за одузимање посла банкарима су организације које се баве пласманом потрошачких кредита. То су разне потрошачке задруге, штедионице и сличне организације. Њима се купци кућних апарата, због повољнијих услова и једноставније и брже процедуре, све више обраћају.
Ковачевић каже да ће се тај тренд у ЕУ наставити те да ће банке, ако желе да задрже клијенте, морати и те како да преиспитају своју пословну политику. У Србији је конкуренција мала. Грађани ретко улажу у инвестиционе фондове и осигурање. Нема потрошачких организација које би помагале кредитирање код куповине намештаја или кућних апарата. Код банака потрошачки кредити се веома ретко узимају јер су услови исти или чак неповољнији него код готовинских позајмица а администрирање веће. Зато се клијенти за потрепштине за које се обично узимају потрошачки кредити листом одлучују за кеш позајмице. Једина алтернатива тим кредитима су чекови на почек, где трговци помажу у кредитирању купаца.
Пре неколико година код нас је једна осигуравајућа кућа радила малу анкету о томе зашто се грађани тешко одлучују да купе полису животног осигурања комбиновну са штедњом. А одговори су били и више него занимљиви. Доста њих сматра да би их онда терао малер те да би с овог света отишли раније него без полисе. Полису не купујемо из истих разлога што скрећемо и када нам црна мачка пређе пут или што се нелагодно осећамо када 13. у месецу падне у петак. Ту не помажу ни већи приходи ни добри пословни извештаји.
– Као што је у сектору становништва конкуренција мала, тако је то код нас и у домену привреде. Ту се појављују фондови који позајмљују новац привреди, али не баш под повољнијим условима него саме банке – објашњава Ковачевић.
Конкуренција банкама је слаба, али ипак куца на врата. Истина, код нас су по закону једино банке те које одобравају кредите. Међутим, неки други су почели да улазе у банкарство. Група „Алта пеј” са седиштем у Земуну, која се углавном бави мењачким пословима и платним прометом, купила је удео у Јубмес банци. Цена коју су платили за наше услове није мала – 5,23 милиона евра. Када су се грчке а и кипарске банке повлачиле с нашег тржишта, Марфин банка је добила новог власника и постала Ексим банка. Иза ње стоји капитал инвестиционих фондова. Очигледно, код нас тај посао иде, али на мало другачији начин. Конкуренција банке преузима изнутра.
Д. Вујошевић
