Међутим, у већини европских држава њихов статус је регулисан законом и то тако да они имају права и гаранције за рад посредством приватних агенција за запошљавање, а у неким државама радници ангажовани преко агенција могу да остваре и већу зараду од запослених по класничним основама. Број радника ангажованих преко приватних агенција у већини европских држава је ограничен на 10 до 15 одсто у односу на укупан број запослених у некој фирми.
Потребу за радницима на лизинг за одређене послове препознала је и Међународна организација рада која је још 1997.године донела Конвенцију о приватним агенција за запошљавање и упутила их свим државама на усвајање. Српски парламент ратификовао је овај документ 2013.године и од тада се најављује доношење посебног законског оквира за заштиту радника на лизинг. То, пак, значи да су радници који раде на лизинг у Србију у протеклих пет година видљиви у пракси, али не и заштићени, а да при том, запошљавање радника на лизинг у правном смислу није ни забрањено ни дозвољно.
Наиме, како актуелни Закон о раду , а ни Закон о запошљавању нису регулисали положај односно права и обавезе радника на лизинг, они су тренутно на српском тржишту рада „заглављени“ између потврђене Међународне конвенције и стања у којем се данас користи могућност таквог запошљавања... Колико данас радника у Србији ради на лизинг тачних података нема, али сидникати су током расправе о нацрту закона о агенцијском запошљавању износили податак да је данас тај проценат висок као и да би у скорој будућности половина укупног броја радника могла бити запослена на овај начин.
Ресорно Министарство за рад сачинило је нацрт закона о агенцијсом запошљавању , упутило га на јавну расправу али након њеног завршетка овај документ поново им је враћен јер је наишао на низ примедаба синдиката. Прво што је представницима радника засметало јесте да је од на радној групи првобитних 10 процената дозвољених радника на лизинг повећан на 30 процената, а током јавне расправе решење је додатно либерализовано и порасло на чак 50 одсто у односу на укупан број запослених у некој фирми.
Синдикати дакако нису задовољни бројем радника који приватни и јавни сектор може да запосли преко агенција у односу на број запослених и зато тражи да се нацрт закона врати ресорном Министарству , а оно да га упути поново радној групи како би се на њој усагласио текст у складу са оним што се чуло током јавне расправе , а пре свега да се дефинише дозвољени проценат радника који могу бити ангажовани преко приватних агенција за запошљавање, као и да основна зарада за њихов посао мора бити иста као плата запосленог у приватном или јавном сектору, са допупуштањем да додаци могу да буду различити.
Како је стопа незапослености у Србији и даље висока, радници без посла пристају да раде преко агенција за запошљавање, како оних које су легалне односно имају дозволу за рад тако и преко оних који послују на ивици или у сивој зони и при том пристају и на ниже плате у односу на оне које добијају запослени у истој фирми.
Једна од недоумица око које се синдикат спорио са предлагачем јесте и термин „сродни послови“ у уводном делу закона, јер није прецизирано шта се под тим подразумева. Упоредни радник је онај који ради исте послове код послодавца за исту плату као и онај који је ангажован на истом радном месту. У верзији нацрта овог акта која је била на јавној расправи чуло се да је реч о осталим или сличним пословима, а брисањем управо термина „сличним пословима“ и увођењем новог термина „сродним пословиима“ по оцени синдиката доводи до тога да уколико послодавац нема исте (сродне) послове за радника који је код њега запослен односно у радном односу, онда нема ни обавезу да тражи ни сличне послове за њега. Послодавац тако може да одређује зараду радника какву год пожели, да га отпусти и за те послове запошљава раднике посредством агенције.
Секретар Савеза самосталних синдиката Србије Зоран Михајловић, који је био и члан радне групе за израду нацрта закона о агенцијском запошљавању објаснио је да је овај документ требао да реши статус око 100.000 радника који до посла долазе искључиво уз посредовање готово 80 агенција и да премости вишегодишњи правни вакуум у којем се они налазе. Уколико овај документ, оценио је Михајловић, не реши питање дозвољеног процента ангажовања ових радника и њихова права која треба да буду иста онима који имају запослени у фирми која њихове услуге користе као и висину агенцијском депозита за рад са овим радницима, онда је бесмислен и опет неће решити оно због чега се и доноси.
-Што је већи улог прописан за агенције, сузбиће се рад мањих агенција за запошљавање које углавном мешетаре. А уколико се не смањи квота послодавцима колико радника могу да запосле, оно што је тренутна ситуација у Нишу, да око 60 процената радника ради на лизинг, десиће се у свим градовима – истакао је Михајловић додајући да је уверен да су надлежни предложили нацрт под“притиском“ страних инвеститора .
Управо због низа примедаба које су изнете током јавне расправе, нацрт је враћен ресорном Министарству рада. Иако је најављено да ће статус радника на лизинг бити коначно брзо закоснки регулисан судећи према последњим дешавањима он се ипак неће скоро наћи пред посланицима Скупштине Србије, јер је јасно да му зелено светло са постојећим одредбама неће дати раднички представници, а уколико се њихове примедбе усвоје онда ће добити црвено светло од послодаваца. Сада треба наћи баланас између синдикатлних захтева и онога што послодавци који користе раднике на лизинг сматрају прихватљивим.
Љубинка Малешевић
