Поводом тог дана, УН сваке године објављују списак о најсрећнијим земљама света. При том се као показатељи среће на основу којих се она мере узимају БДП, друштвена подршка, очекивано трајање живота у пуном здрављу, друштвене слободе, великодушност и одусуство корупције.
За ову годину за “најсрећнију” земљу проглашена је Финска, док је Србија на 78. месту од 156 држава света које су оцењиване. Србија је на тој листи на бољем месту од Црне Горе, Хрватске, Македоније, БиХ и Албаније, а “гора” од Словеније и Мађарске.
Психотерапеут Зоран Миливојевић објашњава за “Дневник” да се срећа не може мерити БДП-ом, мада не спори да је новац битан за њу, јер је људи на различит начин доживљавају и оцењују.
Постоји повезаност између тог субјективног осећања среће и задовољства животом и материјалног статуса. То је скоро свуда исто, све док БДП по глави становника не дође до неких 12.000 долара. До тада људи са својом срећом повезују боље услове живота, поседовање овога или онога, а након тога срећа се тражи у другим стварима, каже Милојевић.
Дакле, наствља наш саговорник, када људи изађу из зоне преживљавања, онда им је за срећу потребно нешто друго, било да је то повезаност с другим људима, радити смислени и користан посао, добри породични и пријатељски односи, путовања, нови доживљаји...
Међутим, напомиње, УН као критеријум узимају оно што економисти сматрају мерљивим, али постоје и други начини на које се доживљава срећа, а не мере се на тај начин.
Некада људи имају новца, али нису срећни. Знају и богати плакати, али треба знати да људи плачу због различитих ствари. Постоји нешто што се зове хедонистичка адаптација, што значи да људи нешто желе али их то након што га добију кратко чини срећним. Просто се навикну на то и сматрају “нормалом”, па онда траже више и нове циљеве како би били срећни или несрећни. Људи знају бити несрећни зато што нешто немају, па када то добију кратко су срећни, па опет постају несрећни и то исто толико колико су били и пре него што остварили оно што су сматрали да ће их учинити срећеним. Здравље није срећа, јер га људи подразумевају, али оно постаје висока вредност тек када је угрожено, истиче Миливојевић.
Новац доноси друштвени статус и могућност да се раде неке друге ствари које не би могле да га нема. Миливојевић као пример наводи да они који имају новац могу путовати, купити бољи ауто, викендицу, јахту…
Ипак, све то не значи да се њиме може купити срећа. Како је новац битан за основну егзистенцију , радник који остане без радног места јесте “кандидат” за несрећника.
Останак без посла и те како утиче на срећу. После смрти детета и развода, останак без посла је један од највећих стресова. Нарочито онда ако на тржишту нема довољно радних места. Људи имају животне обавезе – подижу децу, узели су кредите , и онда добију отказ и то им из корена промене живот. Пред њима се отвара рупа егзистенцијалне неизвесности, стрепње, неизвесности и то људима доноси не само срозавање сопствене вредности већ и губљење здравља, депресију и друге тегобе. Код нас су људи још увек социјално повезани, имају мрежу рођака и пријатеља који им могу помоћи, али нису сви у тој прилици и не помажу свима па самим тим нису сви ни срећници...
Тренутно у Србији велики број млади људи нема перспективу и њима је срећа далека. Чак 17,6 одсто младих од 15 до 25 година се нити школују, нити раде. Они могу срећу да потраже и у домену лаке забаве, коцке, криминала… Једноставно или иду тим путем који није добар и који води у пропаст или покушавају да напусте земљу у потрази за бољим животом. Зато су нам потребне друштвене реформе које би донеле нове системе вредности, јер овако ћемо више живети у уверењу да смо срећни, него што заиста јесмо, каже Ђоговић.
Економиста Саша Ђоговић слаже се да су радници који остају без посла потенцијални кандидати за несрећнике, због тога што је на нашем тржишту тешко наћи нови посао па самим тим и зарађивати и издржавати породицу.
Нису претерано срећни ни радници са малим примањима, јер када се на врата уноси “беда” онда срећа излази кроз прозор.
Како радник са малим примањима да проширује породицу, а то би га чинило срећним. Може он да то жели, али не може да оствари. Чак и ако већ има децу, а кући доноси танку коверту онда је незадовољан јер нема довољно за основне потребе, каже Ђоговић.
Према његовим речима, материјални темељ или база је и те како битна за срећу, али она није целокупна срећа.
БДП јесте тас од којег зависи животни стандард грађана, али је то један од фактора који могу утицати на срећу. Кад постоји та материјална база, тај БДП, онда на срећу свакако утиче то да ли се живи у здравој средини, систем вредности који не дозвољава да на врху пирамиде буду људи сумњивог морала, наводи Ђоговић.
Како додаје, праве вредности морају да буду на прави начин вредноване јер је само то начин да се задрже квалитет, таленти, да се привуку друге добре ствари и људи.
Нема напретка ни у једној сфери живота ако људи нису задовољни и ако систем није постављен тако да им даје шансу да буду срећни. Срећа свако није то што на сваком ћошку постоје кладионице и што се стално промовише коцка. Тиме се не стиже до личне среће, већ то говори о великој беди и сиромаштву. Кроз материјалну беду стиже се и до духовне беде јер у борби за голу егзистенцију и кроз наопаки систем вредности млади људи покушавају да дођу до лаке зараде на други начин и другим пословима, често и са друге стране закона, а то није срећа, закључује Ђоговић.
Љубинка Малешевић
