Премијерка Владе Србије Ана Брнабић најављује да ће у наредне две недеље бити нађено решење и за „Магнохром” Краљево, а да је подизање и других брендова међу којима су “ Тоза Марковић” у Кикинди, БИП и “ Икарбус” прироритет српске власти. Према њеним речима, стечајеви се морају завршавати, а постоје и потенцијални купци.
Треба подстити да према последњим подацима Агенције за лиценцирање стечајних поступака у Србији има 2.069 стечајних поступака, који на коначно решење чекају знатно дуже од ИМТ-а. Наиме, ИМТ је у стечају био од септембра 2015. године, а тачка је стављена ових дана, што се може сматрати добрим пролазним временом, с обзиром да стечајни поступци трају и више од деценије и по. Чак у 15 активних случајева стечајни посутпци трају између 15 и 22 године.
Стечај је више од деценије трајао у Комбинату “Серво Михаљ” у Зрењанину, највећем произвођачу хране у СФРЈ. У овом предузећу било је 42 фабрике, радило је 24.000 радника, а сарађивало се с 25.000 коопераната. Стечај је пре две године отворен и у Електронској индустрији Ниш и то после 69 година постојања и рада. Овај гигант је осамдесетих година прошлог века запошљавао више од 28.000 радника и имао 102 фирме.
Индустрија мотора Раковица, у којој је некада радило 7.700 радника, а пред стечајем, у који је отишла пре годину дана, остало их је шездесетак. На крају се бавила углавном произодњом мотора за тракторе домаће производње, те је за ИМР добра вест да је ИМТ добио купца.
За разлику од ових гиганата, који су релативно кратко у стечају, некада чувена Београдска конфекција – Беко отишла је у стечај још 2003. године. Стечај траје 15 година, а бивши радници и акционари траже да се подели приход од до сада продате имовине – око 29 милиона евра, на име бесплатних акција. Решења још увек нема.
Српска индустрија, која је имала сигурно тридесетак јаких и познатих гиганата, у последње две деценије је остала без око 600.000 радних места. Ниаме, 1989. године у индустрији је било око милион запослених, 2011. године у овом сектору радило је свега 370.000 радника. Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић сматра да је већина некада познатих српских гиганата пропало у процесу реструктурирања, када је изгубили везу с добављачима и купцима. Он истиче да су њихово место заузели други, те да је сада преостало само да их држава скине с грбаче јер је све јасније да за многе од њих купаца заправо неће ни бити.
- Наши некада познати гиганти су платили цех модела развоја које су изабрале новодемократске власти после 2000. године, када су сматрале да ће приступ европском тржишту и приватизација, односно долазак странаца, решити све проблеме. Показало се да је највећа жртва таквог приступа била индустрија - оценио је професор Савић.
Од некада моћних српских гиганата, оцењује Љубодраг Савић, преживели су Железара у Смедереву, Ваљаоница бакра и алуминијума у Севојну, а решења се још увек траже са РТБ Бор, ПКБ, хемијски комплекс у Панчеву и Кикинди. Он истиче да је преживела углавном наменска индустрија, као и фабрике дувана, цемента и поједине пиваре и шећеране које су првих година приватизоване. Све после тога што је нуђено на продају, ишло је углавном веома тешко, истакао је Савић.
До економске кризе, 2008.године, у Србију је по разним основама ушло 129 милијарди долара, од којих свега 59 милијарди од извоза. Остало су, указује Савић, биле дознаке, донације, директне стране инвестиције, средства од приватизације.
- После економске кризе смо дошли у драматичну ситуацију да тај јавни дуг једино можемо вратити из такозваних размењих добара, а то су производи индустрије и пољопривреде. А шта да извеземо кад немамо домаћу индустрију. Без озбиљног концепта индустијализације у неком наредном периоду, наслоњеног на домаћу сировинску основу, Србија нема никакве шансе да дугорочно сервисира свој јавни дуг, да дугорочно обезбеђује високе и одрживе стопе раста – каже Савић.
Љ. Малешевић
