Највећи проценат пензионера на граници сиромаштва је у Естонији – 46,1 одсто и Литванији – 43,7 одсто, Бугарској – 32,4 одсто. Но, велики број старијих грађана који су угрожени имају и велике економије, попут Швајцарске – 26 одсто, Велике Британије – 19,1 одсто, Немачке – 17,5 одсто. За разлику од њих, најмања стопа угрожености пензионера којима прети сиромаштво је у Турској – само 4,9 одсто.
У земљама региона сиромаштво међу пензионерима најизраженије је у Хрватској – 24,5 одсто, Словенији – 15,9 одсто, Македонији – 7,1 одсто. Еуростат исказује податак да је у Србији око 17,5 одсто пензионера на ивици сиромаштва, а из њега произлази да српски пензионери живе „боље” од оних у Швајцарској, Великој Британији, Немачкој...
Међутим, податке Канцеларије ЕУ задужене за статистику не треба узимати „здраво за готово” јер се однос угрожености пензионера израчунава на основу просечне плате, али и трошкова живота. Просечна плата у развијеним економијама је висока па и пензије, које износе 30 до 40 одсто од ње, изгледају ниско, мада реално за наше услове то нису. Јер, уколико пензионер у Немачкој има пензију од 1.000 до 2.000 евра, он заиста у тој држави тешко саставља почетак и крај месеца. Или, најстарији који у Швајцарској, где је просечна плата неколико хиљада евра, имају пензију од 3.500 евра, заиста имају проблем с бољим животом. Тамо су цене, почев од комуналија, струје, намирница, превоза... примерене просечној месечној заради па је, иако за наше услове изузетно висока, пензија мала да покрије све те високе трошкове живота.
За разлику од њих, просечна плата у Србији била је око 46.000 динара, док је просечна пензија износила 24.984 динара. Просечна пензија је била половина просечне плате запослених. Однос просечне плате и пензије у Србији знатно је повољнији за пензионере него у развијенијим економијама и отуда статистика Еуростата показује да су српски пензионери мање угрожени од оних у, рецимо, Швајцарској или Немачкој, који месечно приме и по неколико хиљада евра.
Републички завод за статистику сваког месеца када саопштава просечну нето зараду, исказује и медијалну нето плату, која заправо значи средњи износ коју већина запослених зарађује. Тако је, рецимо, медијална зарада за новембар прошле године била 39.654 динара и до тог износа је примала половина запослених у Србији.
У исто време, просечна пензија у новембру износила је 26.327 динара. Разлика између медијалне зараде и просечне пензије била је 13.327 динара, док је она у развијеним европским државама знатно, знатно већа.
Дакако, српски пензионери реално имају мала примања и тешко састављају почетак и крај месеца, али зато имају мање трошкове живота јер живе у држави у којој су цене прилагођене мањим просечним платама. Чак и ако се рачуна да је, по Републичком заводу за статистику, праг ризика од сиромаштва месечни приход испод 15.600 по особи, пензионер у Србији с тим износом не може луксузно да живи, али, за разлику од „колеге” у развијенијим европским државама, може да плати основне трошкове живота. Сасвим је друго питање може ли се неко ко месечно прима мало више од 15.000 динара убрајати у оне који нису у ризику од сиромаштва.
Иначе, граница ризика од сиромаштва у већини европских држава рачуна се као 60 одсто од медијанских, односно средњих, примања запослених. Због тога се у развијенијим земљама сиромашним сматрају и они пензионери који, уколико се посматрају месечни износи који им пристижу, имају бољи животни стандард од просечног српског пензионера. Слично је и с поређењем живота пензионера западних држава за земљама региона и готово целог Балкана.
Љ. Малешевић
