- Годишње испоручим до двадесетак товних јунади и исто толико свиња. Могу рећи да сам незадовољан откупним ценама живе стоке, јер поред тога што некада буде добрих периода, већином је лоше. Поред скупе сточне хране, не знам да ли се уопште исплати то радити. У задње две
године наш регион северног Баната је потрефила суша, тако да немамо довољно кукуруза и друге хране. Кукуруз је подбацио ове, али и прошле године, били су слабији откоси детелине, тако да муку мучимо како да преживимо - јада се Драгољевић.
На скромним површинама које обрађује Драгољевић сеје кукуруз, стрне житарице и нешто сунцокрета, а оно што га често мучи је недостатак средстава за улагања у производњу, па се из године у годину задужује и дуговања се повлаче из сезоне у сезону.
- Узео сам кредит за обнову механизације, узео половне машине, али банкарски кредит је врло неповољан са јаком каматом и неповољним режимом отплате. Малим пољопривредним газдинствима је у свему најтеже, не само када су у питању улагања и проблеми који прате текућу производњу, него и могућности за узимање државне земље у закуп. Нисмо у могућности да се за велике парцеле које се понуде надмећемо са локалним тајкунима, тако да смо у сваком погледу у подређеном положају. И за остварење закупа по праву пречег првенства по основу сточарске производње траже се гаранције и плаћање закупа две године унапред, чиме нас терају у комерцијални кредит код банке да би платио аренду - сматра Драгољевић.
Домаћин из Нових Козараца из ратарења обезбеђује највећи део потребне хране за стоку, а пошто често зашкирпи, принуђен је да ослони и на кредите. Он указује да су они неповољнији за мала газдинства него за оне који обрађују више стотина или више хиљада хектара земље, а који према његовом мишљењу држе монопол над ратарством и пољопривредом.
- Врх у пољопривредној производњи, по неким искуствима увек је било сточарство. Народ није yабе измислио, да су благо имати у домаћинству краве, бикове, коње, овце или свиње. Сада власнике малих газдинстава погађају стресови, инфаркти и друге бољке, од аграрне политике која у Србији није одговарајућа за нас - вели Драгољевић.
Ниске откупне цене живе стоке често погађају газдинства која и поред свега истрајавају и не празне стаје и оборе. Рачунице су неповољне, па тако Драгољевић објашњава, да док сабере издатке за телад, исхрану и друго, док бикове утови до 500 килограма, откупан цена испод два евра за килограм је равна катастрофи.
- Само повећање откупне цене и извесност у производњи решава проблеме који нас притискају. Овако, нико нам ништа не гарантује, него у тов увек улазимо на сопствени ризик и не знамо како ћемо на крају проћи. С обзиром на године које притискају, не видим будућност у мојој пољопривредној причи, иако сам од младости одувек волео паорлук и томе се посветио. Није чудо што се млади напуштају пољопривреду и села, па је и мој син отишао. Можда је спас у некој новој аграрној реформи, барем је то моје виђење. Јер има државне земље , да се се сачине планови да се она боље искористи. Младима који виде будућност на селу и желе да се баве пољопривредом треба дати 50 хектара земље и 50.000 евра на 40 година. Садашњом политиком не видим да ће се млади вратити на село, за то је потребна добра производња и добра рачуница - уверен је Драгољевић.
У пољопривредним газдинствима у Новим Козарцима махом раде старији, па тако Милану у пословима помаже 72-годишњи брат Чеда и сестра Јела им је две године старија.
- Навикао сам на живот у селу и задовољство да помажем у послу, највише око стоке. Не може сеоско двориште да буде без живине, нити обори да буду празни - каже Чеда Драгољевић.
Програм Министарства за бригу о селу, за куповину кућа младим брачним паровима који желе да живе на селу, Милан Драгољевић сматра добрим, поготово што је и у Новим Козарцима већ за њих купљено пет-шест кућа, али примећује да су у питању они који се не баве пољопривредом.
- Повратак младих на село на овај начин свакако подржавам. Добро је да се млади опредељују и враћају на село, међутим, треба их можда условити и дати десетак или двадесетак хектара земље. Људи који живе на селу треба да су окренути пољопривреди, јер село је село, а градови су измишљени за радничку класу - каже Драгољевић.
За све потешкоће које муче његово мало пољопривредно газдинство, Милан Драгољевић одушка налази као сликар аматер, па је члан Галерије „Здравко Мандић“ у Новим Козарцима и Удружења словачко-српског пријатељства у Ковачици.
- Сликам већ више од четири деценије, прву изложбу имао сам 1981. у Вараждину када сам био у војсци и подржавам све активности на афирмацији стваралаштва сликара аматера. Сликањем се бавим из љубави и увек нађем времена. Иако сам завршио средњу хемијску техничку школу, могао сам наћи радно место и запослити се, али из љубави сам остао у пољопривреди. До своје четрдесет године, задњи сам у селу земљу обрађивао коњима. Тада је већ дошло доба да се више не може коњима, па сам набавио механизацију. Сачувао сам два фијакера и шпедитер из времена док сам имао коње и намеравам да ох поново држим. То сам наумио, да под старе дане недељом упрегнем коње у фијакер и сву децу из улице провозам до Кикинде и натраг, а то ће можда бити већ догодине - планира Милан Драгољевић.
Текст и фото: Милорад Митровић
