У првом плану газдинства је овчартсво са укупно око 1.400 оваца домаћих аутохтоних раса праменка и виторога жуја, али ту је и стадо од преко 200 коза и 200 говеда. Њихова испаша на пашњацима Делиблатске пешчаре и крај Дунава, сада када су житарице и сточна хранива поскупели, потврђује да су на добром путу, заједно са осталим сточарима који су се определили за овакав вид производње.
Радојевић је председник Удружења сточара „Делиблатски песак“, које обухвата сточаре из јужног Баната, а у које је укључено 18 газдинстава са подручја општина Ковин, Вршац и Бела Црква.
Мада му родитељи нису из паорске приче, јер је мајка била судија и председница Суда а отац директор банке, Радојевић је испричао да је стоку заволео још од детињства па се због тога и „одметнуо“ у сточаре.
- Мој деда по мајци Мита је био сточар у Врачев Гају, држао је овце и од малена сам код њега боравио и заволео их. Слушајући дедине приче о шумама, вуковима и огромним стадима оваца које су зајутра из села прве излазиле на испашу и задње се враћале са пашњака, већ тада ми се то чинило посебним. Од када знам за себе волео сам овце, а када сам имао 12 година добио сам на поклон јагње и тако је кренуло. Оженио сам се са 20 година, супруга Мира је прихватила да се бавимо сточартсвом, придружили су нам се у послу синови Иван и Милош и сада баш имамо доста стоке распоређене у више стада - прича Радојевић.
За држање домаће аутохтоне расе оваца праменка Радојевић се одлучио због тога што за разлику од племенитих раса, могу да издржи све услове у Делиблатској пешчари, где клима уме да буде сурова...
- Племените расе оваца дају више јагњади, али захтевају сасвим другачију негу и трошкове, поготово на садашње цене кукуруза, детелине и концентрата. А, праменка целу зиму може да проведе напољу на пашњацима и по њивама, уз врло мало додатне исхране, па исто даје јагње и музе се преко лета. За разлику од овчара који стада држе само због производње јагњади, ми део оваца муземо, а између осталог имамо јединствено стадо од 650 грла старе расе витороге жује, највеће у Србији, а такво стадо на једном месту можда нема нигде ни у Европи - предочава Радојевић.
Стадо витороге жује газдинства Радојевић је генетички ресурс, јер у Србији има свега око 1.000 грла и слови за високо угрожену расу оваца. До сада су за витороге жује добијали подстицај од 4.500 динара по грлу, међутим, Саша указује да тог правилника у овој години још нема.
- На вези смо са ресорним министарством, имали смо бројне састанке, долазио нам је у посету и министар. Већ годинама причамо и указујемо на проблеме, добијамо чврста обећања да ће и те овце добити субвенције по грлу од две-три хиљаде динара, али до тога још није дошло- каже Радојевић.
Јагњетина је сада на цени, јер се килограм живе ваге плаћа 400 динара, па су јагњад јако тражена.
- Уназад неколико година као најбољи купац показала се месна индустрија „Ђурђевић“ из Пећинаца. Муземо само једну трећину оваца, праменке које су у Ковину, док су витороге жује у Делиблатској пешчари удаљене око 35 километара и не можемо баш да се организујемо, а једноставно нема ко да музе овце – каже Саша.
За испашу се користе пашњаци у Делиблатској пешчари и на насипу крај Дунава, али према речима Радојевића, годинама је све већи дефицит падавина и када наиђе сушни период, траве у пешчари је све мање, што доводи у питање и опстанак стада.
- Старе аутохтоне расе оваца су свуда на пашњацима па смо се и ми определили за тај традицонални вид сточарства, са што мање улагања. Држимо и преко 200 грла старе балканске козе, такође јединствено у Србији, која не даје млека као алпина. Балканске козе из нашег стада сада у овом периоду дају 1,5 до 2 литре млека, али имају много јачу масну јединицу па се добија више сира. Део млека испоручујемо млекари, а један део прерађујемо у козији и овчији сир, што је специјалност супруге Мире - открива Саша Радојевић.
У говедарству Радојевићи држе домаће шарене сименталце и по систему „крава-теле“ производи се само телад. Краве са теладима су у два стада на испаши, а телад се продају када достигну 200 до 250 килограма.
- Имамо чобане који су дуго времена код нас, али нам тренутно фале двојица и никако не можемо да их пронађемо. Због тога размишљамо да поново ангажујемо чобане са стране. Код нас су већ радили чобани из Румуније, али нам је тада било много да их плаћамо 500 до 600 евра месечно, међутим, сада већ и није, тако да ћемо опет пробати да нађемо чобане у Румунији, који знају да буду врсни, знају и да музу овце - сазнајемо од Радојевића.
У газдинству породице Радојевић обрађују око 180 хектара земље, од чега је преко 20 хектара под луцерком, десетак хектара је под суданском травом и крмним биљем, а на осталим парцелама су кукуруз, сунцокрет и соја. Пракитчно је сетвена структура прилагођена потребама сточарства.
- Што се нашег газдинства тиче, с обзиром да имамо разноврсну и специфичну сточарску производњу, ми смо и до сада успевали да пребродимо кризе и опстанемо, када је цена јагњади била свега 190 динара, баш због тога што су због испаше мања улагања. Наше колеге који имају фарме са интензивном производњом имају проблема због скупе хране и не могу да се уклопе са откупном ценом млека. Ми смо у овој ситуацији можда у бољој ситуацији - уверен је Саша Радојевић.
Текст и фото: Милорад Митровић
