Међутим, у воћарству буде и горчине, попут овогодишњег искуства у пласману алтернативне воћке - зове!
Шерфезе напомиње да је род јабука због суше умањен за трећину у односу на лањску бербу, међутим, то компензира мало боља цена. Засад јабука овог газдинства је на око девет хектара, али нису још сви у роду, јер је пролетос подигао плантажу на око два хектара, пошто је воћарство таква грана да се засади морају обнављати.
„Цену конзумне јабуке у великој мери одређује чињеница да је индустријска јабука ове сезоне откупљивана за 19-20 динара по килограму, па се на тај начин на тржишту очистио терен за квалитетније јабуке, тако да на пијаци неквалитетнија индустријске класе не обара цену. Првокласну конзумну јабуку на велико препродавцима дајемо за 60 динара, а ситније и слабијег квалитета иду за 40 и 50 динара“, каже Шерфезе.
Јенду количину јабука сорте “грени смит” Шерфезе наменио је и извознику који наше воће пласира на тржиште Русије, погодба за прву класу је већ пала по 51 динар за килограм, бруто, заједно са гајбицама, док је друга класа свега 30 динара.
„Треба знати да је та зелена јабука доста компликована за складиштење, јер током складиштења зна да прими неке мрке флеке и онда јој је теже наћи купце па тај проблем треба елиминисати. Јабука имам и на услужном лагеру у “уло-хладњачи” што је прилично велики трошак. Лагерисање јабука није увек сигурно, чека се боља цена, али нико не зна од тих силних температурних шокова које је ове сезоне јабука преживала, да ли ће се добро понашати током складиштења. То је доста велики ризик, али чујем да су и други произвођачи лагеровали доста рода надајући се касније бољој цени“, напомиње Шерфезе.
Поред јабука Шерфезе је посвећен и алтернативним воћним врстама, јер има засад мушмула и зове. Наш саговорник каже да је зова због суше изгубила пуно на тежини, те да је имао много мањи принос.
„Зову гајим на три и по хектара, али ове сезоне и поред умањеног рода, ми произвођачи нису задовољни откупном ценом. Мислим да је Задруга “Прима” из Бачких Винограда овог пута доста неспретно организовала откуп за купца који је био спреман задрузи платити само 30 динара за килограм, од тога је одбијани трошкови хлађења и превоз до крајњег купца у Србији тако да смо наплатили свега 23 динара. То је јако мало наспрам чињенице да смо пре неку годину за килограм зове добијали и 55 динара. Ја сам нашао и нека алтернативна решења, преко друге линије откупа па сам неку количину успео продати и по 40 динара“, сазнајемо од Шерфезеа.
Под зовом на северу Бачке има засада, али површине нису значајне, мада има услова да се узгаја на већим површинама, посебно по “филозофији” коју заступа Шерфезе, да ако је коза – крава сиромашног човека, онда зова може бити воће сиромаха. Он указује да произвођачи до сада нису требали обезбеђивати гајбе за бербу, укупни трошкови нису велики, али цена би требала бити стабилна.
„Орезивање је доста једноставно, гајење зове не захтева велику заштиту јер по потреби изискује једно или два прскања, а може да се прође и без прскања. Да је откупна цена зове стабилна, засада зове би било много више. Надамо се да можемо нешто променити, да се цена стабилизује и у том циљу се већ организујемо за идућу сезону, а не онда када зову треба брати“, вели Шерфезе.
Шерфезе је једини у овом воћарском рејону који је подигао засад од 200 стабала мушмуле!
„Све до ове сезоне нисам имао проблема са заштитом мушмула, али ове сезоне уследио је напад стабала од бактеријске болести ервиније, тако да за пар година вероватно више нећу имати мушмуле, јер је болест уништила скоро половину засада. Мушмула није карактеристична за ово поднебље, обично је присутна спорадично са по неким стаблом за сопствене потребе. Сви који имају мушмулу говоре како је радо једу у породици и комшилуку, сви констатују да је веома здрава за организам, али на овом терену није распрострањена. Цена килограма мушмуле претходне сезоне била је 80 до 100 динара, не доноси баш неку велику добит, али прија човеку када на пијаци у понуди има нешто што други воћари немају“, уверава Шерфезе.
Шерфезе је задовољан пласманом стоних сорти грожђа, које је изузетног квалитета. Он појашњава да је у почетку изгледало да ће род бити мањи, али се током вегетације стање поправило, тако да је нешто мањи род компензован добром ценом. Стоне сорте грожђа на велико иду по 80 динара, а на пијаци је на мало цена 100 до 120 динара.
„Грожђе нам је тако лепо и квалитетно да изазива неверицу купаца да је из наших винограда, него да смо однекуд донели. Имамо око три хектара под виновом лозом, од половина су стоне сорте грожђа и друга половина винске сорте“, каже Шерфезе.“Вино не правим за продају него само за сопствене потребе, јер многи винари кукају да тешко иде продаја. Мишљења сам да наши закони спутавају винаре, прецизирањем услова да морају имати технолога, лабораторију и друго, а до тог нивоа може се стићи дугорочнијим развојем. Ипак, потрошачи знају где могу да нађу квалитетна вина. Када сам раније покушавао да кренем са производњом вина, објављивао сам рекламу “Ми још знамо да је вино биологија, а не хемија”. Сада у великим винаријама справљају вина која су лепо упакована, добро изгледају, али најбоље је оцену давати сутрадан после конзумирања….“
Милорад Митровић
